01. July 2021.
Magazine ISSUE: # 001

Pozornica kao prirodno stanje

Exclusive Intervju: Jovana Mirosavljević, Profesionalna balerina

BELGRADE CITY MUSEUM

Sa svega tri godine želela je da postane balerina. Nije verovala u uzore, već isključivo u rano pronalaženje vlastitog bića, kroz do- bra životna usmerenja. Profesionalni putokaz bila joj je Katarina Milinković, pedagog, koja ju je uvela u svet baleta. Životno iskustvo suočilo ju je sa surovom realnošću da je balet, pored lepih strana, neretko svet strogosti i ljubomore, na šta svaki umetnik treba biti spreman. Kruna njene baletske edukacije bila je škola u Kanu ”Ecole Supérieure de Danse de Cannes Rosella Hightower”, jedna od tri najprestižnije u Francuskoj. U svet modelinga ušla je sa trinaest godina, što je dugo bila njena omiljena sekundarna profesija. Oprobala se uspešno i kao glumica. Najviše uživa u putovanjima, koja joj primarna profesija nesebično pruža. Kao prava umetnica zastupa i tezu da sebičnost nije mana i da ono što vlastitom biću tokom života dugujemo jeste da u njemu što više uživamo, ugađajući na prvom mestu sebi...


Uobičajena je pojava da devojčice prvo požele da budu balerine kada porastu Kasnije, ipak, malo ko ovaj poziv shvata krajnje ozbiljno i disciplinovano. Kako ste Vi ušli u svet baleta?
Kada sam imala svega tri godine čvrsto sam odlučila da ću biti profesionalna balerina, pa sam to saopštila i roditeljima. Niko nije znao pouzdano odakle mi ta konkretna ideja i odluka, u tako ranim danima, ali sam od početka vrlo ozbiljno sve shvatila. Nije me zanimalo ni trčanje u tilanoj suknjici, očekivala sam da me upišu u školu i usmere dalje. Nisam bila raspoložena ni da, van baletske sale, pokazujem šta sam naučila, posebno ne trivijalnosti poput takozvane špage. Smatrala sam to neozbiljnim od strane odraslih da me uopšte pitaju da im nešto pokažem ili izvedem.
Da li su Vaši dečji snovi i želje bili u suprotnosti sa onim što ste kasnije imali priliku da, kroz ovaj poziv, upoznate?
Od samog početka sam balet doživljavala strogo i disciplinovano. Nikada nisam gajila iluziju o njemu kao o nekoj romantičnoj priči gde su devojčice obučene u roze, sa šljokicama. Naravno, svest o svemu što nas plesače čeka rasla je svakim danom i jos uvek traje. To je surov i često površan svet, pun nepravde, zlobe, ljubomore i to je nešto što mora brzo da se nauči i savlada. Nije realno imati drugačija očekivanja, već je važno samo imati nekoga da vas na vreme pripremi. U tom smislu, nema prevelikih razočarenja ako je čovek na nešto spreman. S druge strane, moram da priznam da ni dan danas glupost i ljubomora ne prestaju da me iznenađuju. Ipak postoji jedna iluzija koju gajiš, a ona često biva srušena. U tako delikatnoj profesiji, gde se sve vidi kao na dlanu, na kraju nije uvek važan rezultat i često presuđuju neki drugi faktori. To postoji u svim profesijama, ali to ne bi trebalo da važi za scenski poziv. Da mogu da biram, ponovo bih odabrala sve isto. Ima tu i puno dobrog, divnog rada, iskustava i ljudi.
Ko su bili Vaši prvi uzori?
Ne sećam se da sam imala uzore. Bila sam suviše mala da bih tada znala imena, nije bilo prilike, kao danas, kada nam je putem interneta sve dostupno. Jednostavno – sebe sam videla u baletu. Roditelji su me redovno vodili u Narodno pozoriste, ali ne pamtim da je to na mene imalo preveliki uticaj. Glavna persona mi je bila moj pedagog, Katarina Milinković. Međusobno smo se, od samog početka, ozbiljno doživljavale i ona je velikim delom zaslužna za moj dalji uspeh.
Kakvo je bilo Vaše iskustvo kroz školovanje u Kanu, u okviru prestižne akademije “Ecole Supérieure de Danse de Cannes Rosella Hightower”?
Još od malih nogu sam volela francuski balet više nego ruski. Kasnije se ispostavilo da više odgovaram francuskom stilu, što sam i osetila na vlastitom telu, kada sam počela da radim sa francuskim pedagozima u školi i kasnije u karijeri. Svaka inostrana edukacija neuporedivo je ozbiljnija od naše. Reč je o jednom potpuno drugačijem školskom sistemu. Škola u Kanu je jedna od tri najbolje u Francuskoj. Tu se pravi ozbiljna selekcija, svi oko vas su jednako „rođeni” za balet. Svi oko vas su podjednako talentovani, svi izgledaju baš tako kako treba i pruža im se podjednako vrhunsko znanje. Postoji maksimalna briga o učenicima, o njihovom načinu ishrane, obrazovanju, režimu spavanja, normama ponašanja. Predavači su bili vrhunski pedagozi. Da mi je sada ovih godina i pameti, već tada bih tamo ostala i ne bih se vraćala.
Koju najbitniju životnu lekciju Vam je balet pružio?
Balet me je naučio svemu. Kroz njega se obrazuješ, oplemenjuješ, učiš redu, radu i upornosti, istrajnosti, surovosti, lepoti,nepravdi, pravdi, bolu, fizičkom i psihičkom, povredama, oporavcima, snazi, prijateljstvu, kolegijalnosti, mržnji, ljubomori, površnosti…
Pored baleta uspešni ste u modelingu. Odakle interesovanje za to i šta je po Vama stil?
Sa trinaest godina sam ušla u svet modelinga i to je dugo bila moja omiljena sekundarna profesija, nešto u čemu sam uživala i od čega sam dobiljala mnogo više u odnosu na količinu posvećenosti I ulaganja. Često sam imala prilike da osmišljavam stajlinge za slikanja, spotove i reklame. Nikada, međutim, ne bih isticala da sam se time ozbiljnije bavila i da sam u tome bila uspešna. Stil je za mene identitet, persona, ponašanje, sve što izgovoriš ili uradiš, pa na kraju dana i obučeš, svi ti izbori su sa stilom ili ne.




Text: Andrijana Mandić
Make up: Marko Nikolić FOX
Hair: Duška Bogataj
Foto: Marko Sovilj
Place: Airport City, Belgrade

...sebičnost nije mana. Ono što vlastitom biću tokom života dugujemo je, da u njemu što više uživamo, ugađajući na prvom mestu sebi…

Koji je Vaš životni moto?

Zaista ga nemam ili nikada nisam o tome konkretno razmišljala. Postoji nešto simpatično na šta sam nekoliko puta nailazila na internetu, pa me nasmeje i pomislim kako je ispravno, a to je nešto u stilu: „Ne forsiraj ništa – konjski rep, prijateljstva, veze”. Zaista je istina, kada ne možeš da vežeš lep konjski repić ujutru, jednostavno ne treba ga ni forsirati taj dan.


Comming soon

Brana Kostić

INSTAGRAM

Monika Pavlović

INSTAGRAM


Verujete li u tezu- manje je više?
Da, verujem.
Sarađivali ste sa poznatim domaćim dizajnerima. Koga biste izdvojili i zbog čega?…
Ima mnogo dizajnera, ali klasici su klasici, pa je Dragana – Dragana. Kroz moj koncept store „Jevremova25”, u kom se bavimo isključivo domaćim dizajnom, upoznala sam mnogo dizajnera za koje ranije nisam znala ili sa kojima nisam sarađivala. To što sada radim je konstantna selekcija i kustoski pristup modi i store-u. Svi dizajneri koji su deo J25 priče su već ozbiljno afirmisana imena i brendovi. Sve me jednako fasciniraju, zato ih i biram, zato sarađujemo, svaka (jer za sada su samo žene u pitanju) ima neki fantastičan proizvod ili cele linije, iz sezone u sezonu me sve više oduševljavaju. To su brendovi Yugochic, Mishka, Bleyzer, People Like us Community, Mioné atelier, Aleksandra bags, Dulsineja atelier, Softness. Iz Hrvatske obožavam Sonju Lamut i Lanu Puljić, Irmu Kohel iz Bosne...
Šta Vas najviše inspiriše u kreativnom radu?
Veliki sam radnik i izvršilac, a to je bitan deo baletskog treninga koji često nazivam vojnim odgojem. Želju za izvršavanjem zadatka i uspeh zapravo vidim kao inspiraciju. Proces stvaranja predstave je za mene uvek jednako nov i uzbudljiv, još uvek imam isti žar kada je u pitanju bilo koja predstava ili uloga, mala, velika ili ansambl. To je za mene inspiracija. Proces rada, posmatranje i direktno učestvovanje u nečemu što sa papira ili nota postaje živo, dobija muziku, svetla, kostim, korake, publiku, aplauz. Posle premijere obavezno dođe pad raspoloženja i osećaj praznine kad splasne euforija, ali onda ubrzo krenu naredna izvođenja, pa brzo prođe.

Kakvo je za Vas iskustvo biti ispred objektiva i iza kao neko ko kreira?

Za mene je biti ispred objektiva najučestalije i najprirodnije stanje. Kada kažem objektiv, pod tim mislim i na pubilku, žirije, komisije, pedagoge, kolege, ogromna ogledala u kojima se ogledamo veći deo vremena. To je za nas svakodnevica. Nekima je to pomalo neprijatno, neki ni ne primećuju, ali lično verujem u to da je svakome od nas koji biramo ovakve profesije taj spotlight potreban čak i ako nas plaši ili ako toga nismo svesni. Verujem, ipak, da duboko u konfiguraciji imamo potrebu za javnim nastupom, afirmacijom, kritikom. Nemam više nikakav odnos prema tome, to je sastavni deo svakog dana već preko trideset godina, ali imam svest o tome da je to nešto što volim. Ne plaši me, naprotiv, svakog dana jedva čekam da pred tim nekim objektivom radim ono što najviše volim i prenesem to dalje, bilo kroz predstavu, probu, snimanje… Bila sam u situaciji da budem iza i na neki način kreiram ili asistiram u stvaranju sadržaja. Na to gledam kao na sastavni deo ovih poslova, pa nemam konkretan osećaj u odnosu na to, ali definitivno najviše volim organizacioni deo i on me sve više privlači. Ne kreativa, već upravo organizacija.

Ne postoji mesto gde sam bila, a da mi nije bilo divno i inspirativno.

Volite da putujete. Koja zemlja je za Vas najinspirativnija i zbog čega?

Obožavam da putujem. Karijera u profesionalnom baletu ne dozvoljava odmor, slobodno vreme I putovanje, to je svedeno na dve do tri nedelje godišnje. Međutim, ono što dozvoljava, uz malo sreće i puno rada, jeste upravo ono što se meni dogodilo – da zahvaljujući poslu živim svuda po svetu, odlazim na gostovanja, turneje, radim u stranim kompanijama i iskusim život u puno zemalja. Ne postoji mesto gde sam bila, a da mi nije bilo divno i inspirativno. Ubedljivo mi je najveća inspiracija i energija Njujork. Sa druge strane, srce mi je ostalo u Splitu, to mi je velika ljubav. Nema grada kao što je Split, on je inspiracija, toplina, život, sve… 

Kako je došlo do toga da zakoračite u svet pozorišne i filmske glume?

Gluma je veliki deo baletske umetnosti. Premda više na nivou pantomime i nikad verbalno, ona je gotovo jednako važna kao i sama baletska tehnika. Njena primena se razlikuje u zavisnosti od samog umetnika, a mene lično je taj deo posebno zanimao i obuzimao u kreiranju i najmanjih uloga. Imala sam sreće da puno snimam i slikam se, moje dvadesete su baš nekako bile vreme balerina i reklama, fotkanja… I tu sam se igrala. Prvo pravo iskustvo bila je dramska uloga u jednoj predstavi Ateljea 212, u takvom umetničkom timu da zaista nisam morala nikada više ništa da radim i bilo bi dovoljno. Nakon te predstave usledili su i drugi pozivi, tu i tamo sam prihvatala po neki projekat kada mi je vreme to dozvoljavalo, ali moja karijera u baletu je uvek bila prioritet. Ovog leta sam imala ulogu u omiljenoj seriji u Hrvatskoj. Uvek kada se dotaknem glume otvori se ciklus u kome počnu da stižu pozivi i predlozi za saradnju, potencijalni projekti, možda se ovaj put malo više posvetim tome, možda je to prozor za novi nastavak karijere.

Koliko vam je bitan enterijer u kome provodite vreme i kako ste sredili vlastiti?

Volim stare stanove, visoke plafone, bordure i gipsane lajsne, moderan nameštaj, sveće, kaljeve peći, window seat i engleske prozore, viktorijanske plave. Isto tako sam zaljubljenik u potkrovlje, lampione i lampice. Stan u kome živim pokriva gotovo sve navedeno, uz izuzetak sto je ipak u Beogradu pa nemamo engleski prozor.

Najbolji savet koji vam je neko dao u poslu je…

Da gledam svoja posla. Baš obično zvuči, ali zaista ima smisla i efekta.

Šta je to na šta nikada ne biste pristali da radite u okviru Vašeg umetničkog poziva?

Upravo sve ono što ga lišava prefiksa „umetnički”, a kod nas je, nažalost, to sastavni deo posla. Naravno možeš da biraš da te stvari ne radiš i ja ih ne radim. Linija između estrade i umetnosti uopšte nije tako tanka: estrada nije nužno loša, na kraju dana mi i jesmo negde u toj kategorizaciji, ali radi se opet o dobrom ukusu i stilu. Za sve postoje godine i vreme kada se radi, godinama se razvijaš u određenom pravcu i smatram da u jednom trenutku određene stvari više ne bi trebalo da se rade. Ne osuđujem, ali ni ne podržavam. Postoji razlog zašto je svuda u svetu ljudima zaposlenim u nacionalnim teatrima, na primer, zabranjeno bilo kakvo izvođenje bez odobrenja van kuće, a odobrenje se dobija samo ukoliko je projekat u skladu sa svim pravilima i poštovanjem prema profesiji i umetnosti. Kod nas to nije slučaj, ali mi i nismo svet ili nikako da postanemo.

Za mene je biti ispred objektiva najučestalije i najprirodnije stanje. Kada kažem objektiv pod tim mislim i na pubilku, žirije, komisije, pedagoge, kolege, ogromna ogledala u koja se ogledamo veći deo vremena. To je za nas svakodnevica.

Kako i na koji način je došlo do saradnje između Vas i modne dizajnerke Dragane Ognjenović?

Iskreno ne znam niti mogu da se setim, jer imam osećaj da traje ceo život, a zaista i jeste tako. Nije ni važno, bitno je da je to jedno od najlepših iskustava iznova i iznova. Dragana je deo mog sistema, a mislim i ja njenog, smatram da niko nije više Dragana Ognjenović od Jovane Mirosavljević i obrnuto. Ljudi me često povezuju sa njom u modnom smislu i obrnuto. Ona je Audrey u meni, ja sam Audrey u njoj.

Koja je Vaša osnovna ideja vodilja podjednako u poslu kao i u životu?

Volim sebi da ugađam, radim samo ono što mi se radi, sebična sam po pitanju vlastitog vremena, posla, prijatelja, porodice. Mislim da nema smisla ništa drugačije. Isto tako znam da nije uvek moguće tako živeti ili raditi, ali smatram da tome treba težiti i to zaslužiti.

Koje knjige volite da čitate i imate li vremena za njih?

Nemam uvek vremena za čitanje knjiga, trudim se da bar za vreme odmora pročitam sve što tokom godine skupljam. U mojoj porodici su veliki čitači, veliki umovi, malo se provlačim kroz njih za sve ono što nikad neću stići da pročitam jer jedan život nije dovoljan! Na sreću, mislim da sam posebno kroz mamu, baku i deku pročitala sve knjige ovog sveta i hvala im na tome.

Šta je po Vama luksuz?

Luksuz je biti sebičan, imati izbor da biraš.

Kakvi Vas ljudi inspirišu?

Generalno volim ljude, a oni koji me okružuju su kreativni, pametni, veseli, talentovani, ostvareni, a to je važno jer su zbog toga dobri.  

Koju najbitniju životnu lekciju Vam je balet pružio?

Balet me je naučio svemu. Kroz njega se obrazuješ, oplemenjuješ, učiš redu, radu i upornosti, istrajnosti, surovosti, lepoti,nepravdi, pravdi, bolu, fizičkom i psihičkom, povredama, oporavcima, snazi, prijateljstvu, kolegijalnosti, mržnji, ljubomori, površnosti…  

Koji su vaši planovi u narednom periodu…

Trenutno je teško planirati. Želim da se bavim svojim poslom što duže, da otputujem negde čim budem mogla i da smislim još ceo jedan život, jer moja predivna profesija upravo pruža tu šansu. Baletom se bavite od malih nogu i uz dobru i kvalitetnu karijeru imate taj luksuz da se u četrdesetima povučete i ceo život je pred vama. Sigurno ću uvek biti vezana za umetnost, pozorište, ples, glumu, to je deo mog identiteta, ali jedva čekam da smislim nešto novo. Nikada se nisam videla u scenariju linije manjeg otpora, gde iz neznanja ceo život ostajem u jednoj jedinoj sferi. Zato sam se trudila da učim i obrazujem se za druge stvari, pa sam pokrenula svoja dva mala biznisa i volela bih da mi se dogodi nešto drugačije. Uvek će mi biti potreban taj drive, projekat od početka do kraja i onda ponovo, to je zauvek upisano u meni. *


Text: Andrijana Mandić

Follow Us

D.O. Store

D.O. Software