17. NOV 2024. Magazine ISSUE: # 011

Jurim svoje snove!

Ekskluzivni intervju: Maša Dakić, Glumica

Tekst: ANDRIJANA MANDIĆ
Foto:Monika Pavlović
MESTO:Botanička bašta
ART DIRECTION & DESIGN: Dragana Ognjenović

Zbog ljubavi se otisnula na drugu stranu Atlantskog okeana, a svoju prvu i najveću - prema glumi - neguje na oba fronta. Najnovijim projektom Prima facie, predstavom koja se bavi tematikom zlostavljanih žena uzdiže sedmu umetnost na viši nivo. Veliko iskustvo stiče i na trenutnom radnom mestu u NJujorku u okviru Tribeca Film festivala. Posebna radost joj je da bude deo čuvene “Kafane”, koju vodi zajedno sa svojim suprugom. Kada želi da se oseća posebno, ženstveno i glamurozno tada voli da uđe u omiljeni D.O. modni komad, koji joj na poseban način oboji stvarnost. Glumica Maša Dakić nam otkriva kako izgleda život i rad u Americi, kakve projekte realizuje u našoj zemlji i kakav životni i modni stil neguje.

Vaš životni put vrlo je zanimljiv. Amerika vam je došla kao sudbinska karta, ali sa druge strane, stižete da radite i mnogobrojne filmske projekte u Srbiji. Kako je došlo do toga da se otisnete na prekookeanski tlo i sa Vašim suprugom se upustite u ugostiteljsko preduzetništvo u srcu Nujorka?

Amerika ima fantastičan PR, kroz svoju pop kulturu, koja je kod nas plasirana čini mi se od šezdesetih. Mnogi su zaljubljeni u muziku i filmske priče sa ovih prostora, književnost, sport itd. Kada sam se prvi put obrela u Njujorku kod mamine najbolje drugarice, to je bio moj poklon za položenu malu maturu. Ali oduvala me je arhitektura tog megalopolisa, energija, atmosfera, različitosti. Osetila sam kako sam zaražena željom da dođem ponovo. Do toga da upoznam Coju mnogo je vode proteklo, dolazila sam i odlazila iz Njujorka godinama. Sada sam zaljubljena i u mog muža, u njegov posao, komšije, vina, vinare, ugostiteljstvo, hranu i što mi je pokazao jedan drugačiji, malo sporiji Njujork.

Koliko je bilo teško i izazovno izgraditi život u "gradu koji nikada ne spava"?

Volim što sam iz Pančeva, a u Americi kad me pitaju odakle sam ja kažem iz srpskog Džersija. Ako je u toj jednačini Njujork Beograd. Nju Džersi je kao i Pančevo, preko mosta, vozači su problematični, drugačiji je dijalekat. Oduvek sam bila druželjubiva, a svako mesto na svetu čine ljudi. Tako sam imala sreće da upoznam osobe koje su moj život vodile dalje, napred, i čine ga lokalnim onoliko koliko to meni odgovara..

Koliko vam je obrazovanje koje ste stekli u privatnoj školi "Filston" u Americi otvorilo vrata za dalje u vašoj profesionalnoj karijeri?

Ne mnogo, ali mi je dalo pristup životnom iskustvu u domenu (elitnog) školovanja, nove kulture i socijalnog staleža kakvom nisam pripadala, a sve to mi je bilo neviđeno zanimljivo. Prve nedelje sam bila na rođendanu marokanske princeze, a pred kraj polugodišta na roditeljski je došao Stiven Spilberg čiji je sin isto išao u tu školu. Odjednom su svi ti ljudi izgledali opipljivije i svet je dobio drugačiji kontekst. Vrlo sam zahvalna Veri Vermann, ženi koja me je upisala u tu školu sa željom da trenutak u kome sam za vreme bombardovanja ‘99., razdvojena od porodice - provedem sa svojim vršnjacima i naučim jezik. Ona je kao moja američka kuma, a i upoznala sam je u crkvi.

Fakultet dramskih umetnosti završili ste u Beogradu, da bi se nakon toga vratili u Njujork, gde ste proveli dve godine na Lee Strasberg Institutu..

Da, na Li Strazberg sam otišla samo da bih bila u Njujorku. FDU je mnogo bolja škola, ali jesam naučila neke trikove glumačkog zanata koje i danas koristim. Srećna sam što sam upisala taj master jer sam u tom periodu možda najviše naučila o životu. Upoznala sam mog strica koga u Srbiji nisam znala! Radila sam u prodavnici cipela, na recepciji hotela, kao sekretarica i shvatila da ništa nije sramota, dokle god imaš svoju slobodu i osećaj dostojanstva. Tih godinu dana kada sam kao kelnerica radila u ”Kafani” su možda najbezbrižnijuh godinu dana u mom životu. A tu sam upoznala i Coju, koji je rizikovao - em zaposlio neiskusnu radnicu, em oženio ženu koja se nikad pre nije udavala.

Iako ste jedno vreme živeli na relaciji Beograd - Njujork ljubav je ta koja je odlučila gde ćete se na kraju usidriti?

Živim na toj relaciji. Nemam osećaj da je Amerika tako daleko. I obrnuto. Radim u Njujorku na Tribeca Film Festivalu, volim taj posao, mnogo učim i daje mi inspiraciju i veliko producentsko iskustvo, kradem “tajne velikih majstora” i onda to implementiram u sopstvene projekte.

Dugo ste pozajmljivali glas mnogim dečjim animiranim junacima-od Pokemona pa do Jagodice bobice...

Da! Baš sam skoro snimila još jedan divan, domaći crtani, u režiji Damira Romanova i inspirisan čarobnom knjigom Stefana Tićmija - Akiko. Možda mi je to najomiljenija forma za glumački izraz. Samo glas. Zanimljivo, ali generacija koja je odrastala na mom glasu sada je u nekim dvadesetim godinama i prilaze kad me čuju na ulici, i onda ti poslovi koje sam davno radila, odjednom dobijaju potpuno novi život u susretu sa njima.

Kada sam se prvi put obrela u Njujorku kod mamine najbolje drugarice, to mi je biopoklon za položenu malu maturu. Do toga da upoznam mog muža mnogo je vode proteklo, dolazila sam i odlazila iz Njujorka godinama. Sada sam zaljubljena i u muža, u njegov posao, komšije, vina, vinare, ugostiteljstvo, hranu i što mi je pokazao jedan drugačiji, malo sporiji Njujork.

Koji glumački projekat je promenio Vaš dosadašnji profesionani život?

Definitivno “Lako je Raletu”, reditelji, producent Gaga Ðurković i moj kolega Andrija Milošević dali su mi šansu da kao glumica postanem široko prepoznatljiva. Omogućili su mi iskustvo televizije i jedne tako velike uloge, i sada sa malim vremenskim otklonom mnogo sam zahvalna na toj seriji i svemu što sam naučila i privatno i profesionalno i tehnički i zanatski od te plejade velikih glumaca i saradnika na tako dugačkom i zahtevnom snimanju. Ta serija mi je vratila želju za igrom i ponovo razradila glumačke mišiće!

Prima Facie je ostvarenje mojih producentsko-glumačkih snova. Ostvarila mi se želja da sarađujem i sa sjajnom Milenom Garfild. Pokazala sam sebi kako izgleda kad ostvariš celokupnu ideju!

Predstava Prima Facie vraća se na scenu u novembru i decembru u Bitef teatru , i to će biti poslednje izvođenje - po brodvejskom principu ograničenog igranja.

Prima Facie je ostvarenje mojih producentsko-glumačkih snova. Neverovatno pravnički precizan, aktuelan i zanimljiv savremeni dramski tekst. Savršena grupa kreativaca, počevši od Anje Suše, moje izabrane rediteljske doktorke, preko njenog tima evropski renomiranih stručnjaka za kostim, pokret, muziku, Olje Kecojević našeg izvršnog producenta - do scenografkinje Marije Mitrić, koja me je pomerila kroz ovaj proces, kao osobu, i pokazala mi šta znači praštanje, strpljenje, i mnogo sam bogatija što sam je upoznala i radila sa njom. Ostvarila mi se velika želja da sarađujem i sa sjajnom Milenom Garfild. I najzad, pokazala sam sebi kako izgleda kad ostvariš celokupnu ideju!.

Postoji li neki filmski ili pozorišni žanr, uloga u kojoj se niste oprobali, a voleli biste?

Sve više naginjem ka produkciji. Imam veliku motivaciju i entuzijazam dok preskačem razne prepreke koje se pojavljuju kad pokušavate da nešto uobličite i pustite pred publiku, da dalje živi svoj život. Da li je to događaj, predstava, film - i planiram da se time bavim više, i kroz različite medije. Glumački, uvek sam željna hemije, i samo hemije. Ako kliknemo - hoću sve! A to sve - počinje od dobre priče i sočnog teksta.

Koje su prednosti, a koje mane života u Americi?

Znam da je floskula ali - to je sve individualno. Nešto što je za mene prednost za nekoga je prepreka. Takođe, živim u Njujorku koji je kao neka posebna enklava Amerike. Ne znam kako je u Nešvilu, Ostinu, nekom gradu u Luizijani… Njujork je masivan, ima veliku potražnju, uvek možete da nađete posao ako ste spremni da radite, ne morate nikome da se dodvoravate, sistem funkcioniše taman dovoljno da se ne osetite ugroženo, nesaglediva je količina kulturno-umetničke ponude u galerijama, bioskopima, koncertnim salama. Svako ko je nešto ozbiljnije uradio bilo gde u svetu u bilo kojoj oblasti, doći će u jednom trenutku u Njujork. Amerikanci vole talenat, vole da ulože u talenat, u njemu vide potencijal, i na kraju zašto da ne - zaradu. S druge strane, ako se razbolite, i “nemate knjižicu” - situacija je dosta komplikovana i osim ako ne provedete nenormalnu količinu vremena na telefonu sa osiguravajućim društvima - vaše zdravlje će vas mnogo koštati.

Draganu Ognjenović upoznala sam pre jedno petnaest godina u Majamiju. Sećam se da mi je poklonila predivan, veliki prsten i da je to bio prvi d.o. komad koji sam imala. Njen poziv za razgovor i fotografije koje smo napravile sa Monikom su ostvarenje moje mladalačke modne maštarije.

Sanjate li o Holivudu i sa kim bi voleli da sarađujete?

Kroz rad sa Tribeca Festivalom, čiji je osnivač Robert De Niro, susrećem se sa Holivudom na dnevnom nivou. Nema koga nisam srela i videla. A sa nekima i uživala u dugim razgovorima i prepiskama. Trenutno sam opčinjena rediteljkom Peti Dženkins i divnom Rajli Kejlou, unukom Elvisa Prislija koja je glumica, rediteljka, pisac. Ali shvatila sam da najviše uživam kada pravim svoje stvari. Meni bi sigurno značilo da me ljudi zovu i ovde i tamo - jednako, i da osećam da žele da budem deo njihovih projekata i vizija, ne moram posle ni da igram tu ulogu, ali suštinski najispunjenija sam kada mogu da imam kreativnu kontrolu na više frontova. Tako da ovom prilikom raspisujem konkurs za saradnju sa nekim ko je otkačen, brz i maštovit pisac - i sa kim bih mogla da napravim svoj “Fleabag”, na primer.

Kakav je Vaš lični životni stil?

Hoću sve, odmah i sad! Ukoliko pričamo o garderobi, nemam neku posebnu lakoću ili neobavezni šik u svojoj estetici. Gledam slike pa onda imitiram - kombinacije boja, materijala, krojeva. Isto to radim i profesionalno. Divim se drugima i trudim se da na kraju dam svoj pečat.

U kojim dnevnim i večernjim varijantama se osećate najprijatnije?

Bitno mi je da sam u ravnom. Da mogu u nečemu da budem ceo dan. Uglavnom široke pantalone. Farmerke. Ali baš mi je Dragana Ognjenović relativno skoro pokazala kako mi dobro stoje minići, tako da sam letos malo više pokazivala noge nego inače!

Koji je za Vas najvažniji komad odeće?

Dobra bela košulja.

Kako ste upoznali našu modnu dizajnerku Draganu Ognjenović?

Upoznala sam je jednog filmskog dana u Majamiju, pre nekih 15 godina, na Miami Fashon Week-u. Sećam se da mi je poklonila predivan, veliki prsten i da je to bio prvi d.o. komad koji sam imala. Njen poziv za razgovor i fotografije koje smo napravile sa Monikom su ostvarenje moje tinejdžerske fantazije.

Koji Vam je omiljeni komad odeće ili asessoara sa njenim potpisom?

Vuneni kaput, bez dugmadi, na vezivanje, koji sam pokušala da zamislim u svojoj glavi pre nego što sam ga ugledala sakrivenog, poslednjeg na rafu, u Simply d.o. radnji. Treba odmah da bezecujem još jedan jer ću hteti da ga nosim ceo život!

Biti deo D.O. sveta ostvarenje je moje fantazije

Koliko se minimalizam, jednostavnost i vrhunska sofisticiranost kojom odiše Draganin modni stil poklapa sa Vašom životnom filozofijom?

Kada obučem njene komade definitivno se poklapa. Osećam se tako lepo, ženstveno, mislim da čak i hodam sa više mira i samopouzdanja. Ali generalno što se tiče moje životne “filozofije” - mogla bih malo da poradim i na minimalizmu, jednostavnosti i sofisticiranosti. Ne bih rekla da su to reči kojima bi me iko opisao (smeh).

Tekst: Andrijana Mandić