30. January 2022. Magazine ISSUE: # 006

Make up sa stavom

Ekskluzivni intervju: Branislava Kostić Make up Artist

Tekst:Andrijana Mandić
Foto:Monika Pavlović
MAKE UP:BRANA KOSTIĆ
HAIR: Saša Dujić @ID Hair Academy
Lektura:KATARINA MILOŠEVIĆ

„Izobilje ne razvija kreativnost, već ga siromaštvo podstiče" prva je lekcija koju jedna od naših najboljih šminkerki iznova prenosi učenicama. Njen stil je autentičan, a životnu filozofiju verno oslikava kroz vlastiti umetnički rad. Branislava Kostić je na neki način odrasla na sceni. Bavila se folklorom od pete, a profesionalnim plesom od svoje osamnaeste godine. Više od dve decenije bila je deo scenske priče, pa joj je i svet šminkanja, kome se potajno divila, došao kao prirodan sled okolnosti. Danas je njen prepoznatljiv način šminkanja, po uzoru na žene iz 40-ih, isticanje prave ženske lepote i senzualnosti. Crvene usne i ajlajnerom istaknute oči za nju su vanvremenska dobitna kombinacija. Svestranost koju ispoljava neraskidivo je povezana i sa činjenicom da je po struci diplomirani novinar. Inspiraciju za svet mode, koji joj je otvorio vrata za sve što će kasnije postići, dobila je od majke. Razgovarala sam sa njom tokom jednog kišnog popodneva u predivnom ambijentu prestoničkog boutique hotela Envoy. U svom prepoznatljivom minimalističkom stilu, bez šminke, ali sa velikim osmehom na licu, odmah je svojim šarmom ozarila prostoriju.

Šta znači biti uspešan make up artist?

Biti dobar šminker podrazumeva čitav jedan odnos sa klijentom, a ne samo umakanje četkice u boju. Vi ste u toj ulozi zadnja instanca sa kojom je klijent pre svog „ludila”, koje se zove modna revija, koncert, spot, venčanje,matura... Vi ste poslednja energija koja dotiče neku dušu, pre nego što ona pristupi nekom određenom bitnom momentu u svom životu. Šminkanje se uvek vrši pred neki specijalni trenutak. Ono što me je iskustvo naučilo jeste da klijenta pre svega treba da smirite, dovoljno da on ili ona mogu da se fokusiraju na sve ono što sledi. Za tih sat vremena, koliko otprilike traje šminkanje, klijent skuplja vlastitu energiju na jedno mesto da bi posle mogao da eksplodira tamo gde treba. Ukoliko se desi da tokom tih sat vremena klijente iznervirate, uznemirite, zbunite ili mentalno dislocirate mnoštvom pitanja, razgovora koji im nisu bitni, oni posle ne mogu sebe da predstave onako kako su želeli. Vi u stvari smirujete duše i pripremate ih da se predstave svetu u punom sjaju.

„Čvrsto verujem u to da će vam se desiti sve što vam je namenjeno. Uz sve to, neophodno je da se mnogo trudite i radite kako biste ostvarili svoju ideju. ”

Kada ste počeli profesionalno da se bavite šminkanjem?

Bavila sam se folklorom od pete, a profesionalno plesom od osamnaeste godine života. Tako sam negde ukupno 25 godina bila na sceni, a šminka je sastavni deo te scene. Imala sam običaj čak da na nastup dođem par sati ranije, kako bih se šminkala. Tokom devedesetih, kada je bila teška finansijska situacija u celoj državi, smo se snalazili na razne načine. Ono što danas volim svojim učenicama da kažem jeste – Siromaštvo te tera da budeš kreativan. Da se snađeš, da izmisliš, pa samim tim taj period materijalne oskudice danas ne bih menjala za sve pare ovog sveta. Otvorio mi je neke vidike, izvlačio je ono najbolje iz mene u kreativnom smislu, koji, da sam imala sve na gotovo, ne bih iznedrila. Scenski, sve to što sam radila na sebi, moralo je lepo da se slika. Šminka je u tom pogledu morala da bude besprekorna i dugotrajna. Učila sam, dakle, na teži način. Vežbala sam šminkanje na sebi, što jeste bio teži put. Zanimljivo je da nikada nisam želela time da se bavim profesionalno.

Sećate li se Vašeg prvog ulaska u svet mode nakon završenih studija žurnalistike?

Moji počeci se vezuju za časopis Cosmopolitan, u koji sam ušla 2006. godine, kao asistentkinja modnog urednika. Tada sam bila upućena na sve moguće kreativce iz ovog posla, ali sam se uvek nekako „lepila” za šminkere. Imala sam sreće tako i da upoznam mnoge kvalitetne artiste koji rade i dan danas. Sa Nenom Ilić smo, kao magazin, tada dosta saradjivali, a i sa Draganom Vurdeljom. On je i u to vreme imao školu. Jednom sam ga gledala kako radi i bila sam zaista fascinirana. Rekla sam da bih jako volela sve to na naučim. On je vrlo nonšalantno rekao: „Pa, dodji”. Ušla sam tako u svet šminkanja želeći da prvenstveno naučim da šminkam sebe. Praksirala sam se na prijateljicama, pa je u to vreme sve išlo na preporuku. Polako sam počela da ulažem u opremu. Sve je krenulo zaista spontano i krajnje neplanirano.

„Biti dobar šminker podrazumeva čitav jedan odnos sa klijentom, a ne samo umakanje četkice u boju. Vi ste u toj ulozi zadnja instanca koju klijent dodiruje pre svog „ludila”, koje se zove modna revija, koncert, spot, venčanje.”

„Ono što sam takođe shvatila u poslu jeste da ako se uporno trudite oko nečega, a ono jednostavno ne ide, batalite ga. Mislim da tada energija poručuje da ne treba to da radite. Kao što svi kažu – ljubav ne treba da boli. To isto, po mom mišljenju, treba da važi i za posao. ”

Ko su bili Vaši prvi uzori?

Moja majka je uvek volela da se sređuje. Znalo se da kada ona treba da ide na posao, sat vremena pre polaska počinje spremanje. Religiozno sam posmatrala njeno celokupno ulepšavanje. Oduvek je pratila modu, bila ženstvena, od šminke, frizure, preko garderobe. Još kao mala sam sebi govorila kako ću tako i ja jednog dana. Veoma mi je značio moj plesni angažman, jer je on uvek podrazumevao šljokice, štras, mrežaste čarape sa šavom pozadi, gola leđa, visoke štikle. Sve to na gomili dobija svoje mesto jedino na plesnoj sceni. Veliki deo svog života posvetila sam radu u modnom magazinu, gde sam imala priliku i da upijam sadržaje iz takve radne atmosfere. Ipak, majka je imala najviše uticaja na mene. Ona je imala tu opsesiju da zajedno sa nama gleda „stare” filmove. Sve te junakinje iz crno-belih filmova su mi bile prvi uzori, kao nešto najlepše što je 20. vek iznedrio u domenu estetike. To je nešto što i danas volim: duge haljine sa šlicem, korseti, štras, frizure sa talasima, veštačke trepavice i naravno crveni karmin.

Prepoznatljivi ste po svom „Merilin Monro” načinu šminkanja, koji u Vašem slučaju ne zahteva puno vremena, a pruža glamurozni efekat, ističući ono najlepše na ženi. Kada ste shvatili da Vam ovakav stil najviše leži?

Sasvim slučajno. Inače sam kao i većina žena bila ubeđena da mi crveni karmin ne stoji, pa sam ga strogo i odbijala. Kuma je organizovala maskenbal na temu „Džejms Bond”. Pošto sam tog dana radila do kasno, nisam imala vremena da se brzo maskiram u vamp ženu, Bond devojku, zavodnicu. Odlučila sam da budem Miss Moneypenny, jer sam i dolazila pravo iz kancelarije. Obukla sam sako i na brzinu stavila crveni karmin, koji je trebalo da podrži taj britanski svedeni stil. Kada sam se pojavila, svi su reagovali krajnje pozitivno i nagovarali me da tu boju ruža nosim stalno. Tada sam shvatila: ništa bez crvenog karmina. Danas imam kolekciju od preko 70 crvenih karmina, koji su samo moji. I dalje mislim da svaka žena treba da nosi crveni karmin i da svakoj stoji, samo je neophodno da pronađe pravu nijansu za sebe.

Kako žena da zna koja je idealna nota crvenog ruža za nju?

Kada se bira odgovarajuća boja ruža, na prvom mestu mora da se obrati pažnja na ton i podton kože. Kada kažemo ton, onda to znači da li je žena svetlijeg ili tamnijeg tena, a kada kažemo podton, onda se misli na to da li je hladniji ili topliji podton kože. Podton kože je topliji ako je žena maslinastija, riđa, lepo joj stoji zlato i svi jesenji tonovi. Sa druge strane, ukoliko je žena pepeljastija, a oči su joj hladnih tonova, onda ona ima hladniji podton. To se najbolje može videti prema venama sa unutrašnje strane zgloba. Ako su plavičaste onda je hladniji podton, a ako su zelenkaste onda je topliji. Hladniji podton traži i hladnije crvene note ruža, poput ljubičaste ili ciklama-crvene, a topliji narandžasto-crvene. Dubina zavisi od lične preference – neko želi da nosi isključivo bordo karmin, a neko drečavi. Postoji zaista mnogo nijansi crvene, u kojima se svaka žena može pronaći.

„Svaka žena treba da akcentuje ono što je na njoj lepo, što je čisto i uredno, a ne da izmišlja da je neko drugi. To je vanvremenski trend, da svako prihvati sebe takvog kakav jeste i da ne pokušava da bude neko drugi. ”

Da li je primereno da se crveni ruž nosi i tokom dana?

Stajling vrlo lepo ilustruje da sve može da se nosi, u zavisnosti od toga u kom kontekstu se stavlja. Na primer, kada čuje leopard kaput, većina žena se distancira od same pomisli na nošenje takvog komada odeće. Međutim, ako leopard kaput obučete uz crne široke pantalone, crnu rolku i baletanke, onda je on sasvim u redu. U suprotnom, ako se nosi sa mrežastim čarapama, mini suknjom i korsetom, onda je svakako to modni promašaj i nije dnevni komad. Ista je priča i sa crvenim karminom. Veoma je bitan kontekst u koji ga stavljate. Ako se odlučite da crveni karmin nosite danju, onda ostatak šminke svedite, čak može da bude i bez maskare, jer je sam po sebi ruž dovoljno intenzivan. Po mom mišljenju, to je veoma brz i praktičan način šminkanja u svega nekoliko poteza.

Ipak, nije svako oko pogodno za nanošenje ajlajnera.

Često ističem da je ajlajner belo odelo šminke. Uvek kada treba da ga obučete, razmislite da li imate telo za belo odelo. Možete da ga nosite, ali je veliko pitanje kako ćete u njemu izgledati. Isti je slučaj sa ajlajnerom – vi možete da ga stavite, ali ukoliko imate prevoj na kapku, koji se javlja najčešće zbog godina, onda efekat neće biti savršeno precizan i oštar. Takođe, ukoliko ste rođeni sa takvim oblikom kapka koji ima neravnine, taj ajlajner neće da klizi glatko, linija neće biti savršeno ravna. Kada šminkam volim da krajnji efekat bude besprekoran, zato i ne ulazim u nešto što ne može da bude kako bih želela i kako sam zamislila.

Šta je osnova dobre šminke?

Najbitniji je naravno ten, sve drugo je samo nadgradnja i isticanje najlepšeg na nečijem licu. Izgled kože, sa druge strane, nije samo u nanošenju kvalitetnih proizvoda, već u celokupnom načinu života i nege lica. Na njega utiču način ishrane, kvalitet i dužina sna, fizička aktivnost, unošenje dovoljne količine tečnosti, stres… Podloga se odnosi na neku vrstu pudera, način na koji se nanosi, količinu, njegov ton… Kada je to dobro, onda je sve drugo prihvatljivo. Idealno je kada imamo toliko besprekoran ten da ne moramo nikada ni da stavljamo puder. To je nešto što je i najteže dobiti.

Koliko Vam je značilo dugogodišnje radno iskustvo beauty urednice u jednom od najeminentnijih modnih časopisa?

Iskustvo u modnom magazinu mi je svakako mnogo značilo, na prvom mestu zbog kontakata. Bilo kojim poslom da se bavite, najbitnije je koje ljude na tom putu upoznajete. Nikakav novac ne može zameniti dobro poslovno poznanstvo. Sreća je tu veliki faktor, da u pravo vreme upoznajete prave ljude. Uz sve to, neophodno je da se mnogo trudite i radite kako biste ostvarili svoju ideju. Zanimljivo je da sam se za časopis Cosmopolitan u samom startu prijavila iz šale. Pre toga sam završila Fakultet političkih nauka, smer novinarstvo. Kada sam se prijavila za časopis, nisam ni sanjala da ću posle toliko krugova baš ja biti izabrana. Kada vam sreća namigne, kroz ta vrata morate da projurite, jer vam se sreća neće dva puta osmehnuti. Ono što sam takođe shvatila u poslu jeste da ako se uporno trudite oko nečega, a ono jednostavno ne ide, batalite ga. Mislim da tada energija poručuje da ne treba to da radite. Kao što svi kažu – ljubav ne treba da boli. To isto, po mom mišljenju, treba da važi i za posao. On ne treba da boli. Kada volite to što radite, nije bitan ni dan, ni koliko je sati. Kada treba da radim šminku, tada trčim na posao, ništa mi nije teško. Ne treba upadati u zamku, u kojoj sam i sama bila zatočenik, da ispunjavate nečije norme i želje. Ne treba slepo da izvršavamo očekivanja koja nam društvo nameće. Čovek treba da bude na prvom mestu veran sebi.

„Junakinje iz crno-belih filmova su mi bile prvi uzori, kao nešto najlepše što je 20. vek iznedrio u domenu estetike. To je nešto što i danas volim: duge haljine sa šlicem, korseti, štrasevi, talasaste frizure, veštačke trepavice i naravno crveni karmin.”

Rad u korporaciji Vam je dosta toga doneo, ali i oduzeo. Kada biste mogli da vratite vreme unazad, kakav savet biste dali mlađoj Branislavi Kostić?

Od samog starta osećala sam da ne treba da budem deo korporacije, ali sam ispunjavala želje roditelja, koji su mi uvek govorili da je to ispravan put. Za mene su želeli stalan posao, kreditnu sposbnost, sigurnost u ovom surovom svetu. Sa jedne strane, razumem ih i hvala im na tome. Sa druge strane, da mogu da sretnem Branu od pre petnaest godina, opet bih uradila isto, ali uz malu izmeni. Ne bih zamenila rad u modnom svetu ni po kakvu cenu, ali ono što bih promenila je vlastito utrošeno vreme u tom poslu. Ne bih bila tamo deset godina, nego možda pet. Ranije bih se odvojila i krenula u samostalne vode. Danas, iz ove pespektive, mogu da kažem da imam više posla, ali sam svoj čovek i mnogo mi je lakše. Imam slobodu i ne zavisim toliko od drugih ljudi. Taj osećaj je nezamenljiv.

Da li je teže raditi sa ženama ili sa muškarcima?

Kada pričamo o svetu šminkanja, teže je raditi sa ženama. Imala sam prilike kroz rad u pozorištu, na snimanju kataloga, na modnim revijama, da šminkam i muškarce. Oni su, mnogo jednostavniji, nisu toliko zahtevni kao žene. Prve dve godine svog šminerskog posla bila sam dosta emotivno rastrzana, jer nisam uspevala psihološki da se prilagodim ženama. Onda sam to shvatila kao jedan izazov - kada ona dođe u nekom svom emotivnom ludilu, za mene to postaje podjednako uzbudljiv momenat. Žene su obično pred šminkanje nervozne, preopterećene obavezama, pa često nisu svoje, što je u tim situacijama sasvim normalno. Ranije sam često lično shvatala njihove izlive emocija, sada to više nije tako. Na meni je da joj kupim mir i da učinim da tog dana zablista u punom sjaju.

Kako rešavate nepredviđene situacije kada je klijent možda nezadovoljan krajnjim efektom? Da li Vam se to nekad desilo?

Naravno da jeste, pogotovo na početku, kada sam bila neiskusna, i tu je sada reč o mentalnoj vrsti igre. Kako bih tako nešto sada sprečila, uvek svojoj klijentkinji naglasim da, pre nego što dođe na šminkanje, pronađe okvirno sliku nečega što joj se dopada. Ukoliko se na njoj radi šminka, ako nije manekenka, da pronađe tip ličnosti koja je njoj slična. Najveća greška se dešava kada dođu žene koje žele da izgledaju poput ličnosti koje su estetski dijametralno suprotne od njih. Detaljnim razgovorom pre same šminke pokušavam da izbegnem upravo taj, u praksi mogući, ali svakako neželjeni efekat nezadovoljavajućeg krajnjeg ishoda. Volim da prethodno pružim što više saveta, ali na kraju je svakako odluka te osobe kako želi da se našminka.

„Danas imam kolekciju od preko 70 crvenih karmina, koji su samo moji. I dalje mislim da svaka žena treba da nosi crveni karmin i da svakoj stoji, samo je neophodno da pronađe pravu nijansu za sebe.”

Stiče se utisak da Vaš posao zahteva i jedan dobar psihološki pristup samom klijentu…

I te kako, jer na kraju moj posao jeste da pravilnim pristupom samom klijentu pružim što bolju uslugu. Ono što je do šminkera jeste da možemo da biramo osobe sa kojima želimo da radimo. Onog trenutka kada pristaneš da uradiš posao, onda ga treba uraditi kako treba. Imam puno prijatelja koji u startu ne žele da rade sa estradnim umetnicama, neki drugi ne žele da rade venčanja, neki treći reklame... Kod mene to nije problem, jer prema svakom klijentu imam poseban pristup.

„Veliki deo svog života posvetila sam radu u modnom magazinu, gde sam imala priliku da upijam sadržaje iz takve radne atmosfere.”

Šta je lično Vama najinspirativnije u poslu, a koji umetnički sektor Vam je u radu najteži, najzahtevniji?

Iskreno, najstresnije mi je kada treba da šminkam maturantkinje. Ni snimanje spotova, venčanja, pozorišta, modne revije, ništa nije toliko stresno kao matura. Ovde se opet vraćam na psihološki momenat, koji je tu jako bitan jer su klijenti mlade devojke, koje neretko imaju pomalo nerealnu sliku sebe i toga šta žele da imaju na sebi. To nerazumevanje je jedan razumljiv i realan deo njihove mladosti i neiskustva, i to izuzetno poštujem. Teško je, međutim, rvati se sa tim neiskustvom. Najčešće dolaze u pratnji majki, pa se tu javlja i sudar dveju generacija. Majke žele da njihove ćerke izgledaju sveže, blistavo, skoro pa nenašminkano. A sa druge strane, ta mlada devojka želi da izgleda poput porodice Kardašijan, a i to razumem. Tada se pred mene, a i sve moje kolege postavlja težak izazov.

Koliko Vam je bitan enterijer u kojem živite i radite i kako on izgleda?

Prostor u kome živim i radim odraz je moje ličnosti i stila. Jednostavnost, funkcionalnost, čistoća i otvorenost. Radni prostor je takav da nema suvišnih stvari i detalja, puno je svetla, tu su veliki prozori, krajnji minimalizam. U takvom prostoru uživam i moja kreativnost dolazi maksimalno do izražaja.

Koja je ličnost, sa kojom ste do sada sarađivali, po Vama, najinspirativnija?

Jedna od svakako estetski najinspirativnijih ličnosti je, bez sumnje, modna dizajnerka Dragana Ognjenović. Sa njom je vrlo zanimljivo raditi, jer se naša kreativnost i energija kroz rad neprestano dopunjuju. Njen dugogodišnji rad i pečat koji ostavlja u modnom svetu uticao je velikim delom na moju estetiku, način odevanja i uopšte pogleda na život. Moja najranija mladost se vezuje za ratne devedesete i imidž dizelaša koji mi se nikako nije dopadao. U medijskom getu u kome smo svi živeli, nismo imali prilike da vidimo ništa bolje od toga. Uvek sam osećala da se u taj svet ne uklapam, a nisam znala gde pripadam. Tada se pojavila jedna žena koja je dizajnirala samo crno-bele komade, svedene, elegantne i, baš kao što se zove deo jedne njene kolekcije, Simply. To ne podrazumeva samo način odevanja, već celokupnu filozofiju života. Tada sam osetila gde pripadam. To je bilo moje pleme, moja kuća. Godinama sam pratila šta ta žena radi i šta god da uradi meni se to dopadalo. Kada od celog opusa volite 80 posto onoga što vidite, tada znate da volite tog dizajnera. Ono u šta sam se formirala velikim delom je zahvaljujući upravo Dragani Ognjenović. I dan danas volim da nosim jednostavnu i svedenu garderobu. Mnogi je pogrešno svrstavaju u francuski pravac Chanel, ali ona je zapravo mnogo dalje od toga. Ona je Daleki istok, Japan, sve ono što se vezuje za tu kulturu – zatvorena, daleka, besprekorna, izuzetno tačna, savršena u tome što radi. Kao što Japance vrednuju kao izuzetno vredne i disciplinovane ljude, tako ovde percipiraju i Draganu. Kao svakoj osobi koja je daleka, i mene je u početku bilo strah da joj priđem.

Kako je došlo do vaše saradnje?

Nikada neću zaboraviti trenutak kada me je Dragana prvi put pozvala telefonom kako bi me pitala da budem deo njenog modnog tima. Meni je doslovno u tom momentu telefon ispao iz ruke. To je trenutak kada te neko, ko je tvoj idol, zapravo zove da mu budeš kolega. Dugo sam, pre toga, radila sa Igorom Todorovićem, koji poznaje Draganu, pa sam je preko njega i upoznala. Kao šminker sam radila njegove revije, a moj stil je upravo bio sveden, čist, umiven. Dragani se to dopalo i pozvala me je. U početku sam imala problem jer sam mislila da nisam dostojna da radim za nju, da nisam spremna, da ja to ne umem. Ipak, sve dođe što ti je namenjeno, pa tako, pretpostavljam, i ovo što se meni desilo. Kada je naša saradnja krenula, ona uopšte nije bila toliko komplikovana kao što sam mislila da će biti. Nije bilo razloga da je se bojim i da brinem. Ona teško bira saradnike i retko uvodi izmene u tim, ali kada to uradi zaista veruje ljudima sa kojima radi i poštuje njihovo mišljenje.

Kako je izgledala prva modna revija na kojoj ste zajedno radile?

Bilo je lakše nego što sam mislila. Unapred smo se dogovorile, dala mi je osnovne instrukcije. Dosta sam brza kada radim, tako da sam uspela da ispratim ceo tempo. Uvek se uradi jedan model kao test, onda se taj model dovede pred dizajnera koji treba da odobri ili ne. Dragana je moj predlog odobrila iz prve. Tada mi je rekla: „Brano, šminkajte ono vaše zdravlje.” Da manekenke izgledaju čisto, sveže, vanvremenski. Tako je i sa njenim stilom. Draganina mala crna haljina, za sva vremena, uvek kroz njen dizajn dobija novu formu, novi život. Tu smo se negde i poklopile, moja šminka sa njenim stilom dizajniranja.

Kakav savet dajete mladim devojkama, koje tek ulaze u svet šminkanja?

Šminka uvek treba da bude svevremena, svedenija i prilagođena njenom licu. Kažem im da ne jure trend po svaku cenu, da ne bi žalile kada pogledaju slike za 30 godina. Šminka služi i za igru, zabavu, ali u specijalnim prilikama poput venčanja, matura, devojka treba da bude to što jeste, samo malo lepša, upeglanija, čistija i urednija. Ne treba ulaziti po svaku cenu u neki drugi lik.

Postoje li neki svetski šminkeri čiji stil i način rada cenite i pratite?

Mislim da su Gucci Westman, Liz Elbridž, Bobi Braun, Pet Megrat, Val Garland vrlo iskusne šminkerke, koje postoje preko 20 godina. Njihov rad ima smisla čim toliko dugo opstaju. Šminka može biti ekskluzivna, avangardna, kreativna, ali treba živeti svaki dan. U tom smislu, treba da budemo mi 364 dana u godini. Onaj jedan dan u godini možeš biti i neko drugi. Svaka žena treba da akcentuje ono što je na njoj lepo, što je čisto i uredno. Zato upravo ove dame izuzetno cenim, jer one ističu prirodnu žensku lepotu sa akcentom na njenim adutima na licu. To i jeste vanvremenski trend, da svako treba da prihvati sebe takvog kakav jeste i da ne pokušava da bude neko drugi.

Koliko hirurške intervencije, koje su masovno zastupljene kod žena, oduzimaju prirodnost i estetski identitet?

Nemam ništa protiv bilo kakvih intervencija. Moj ukus je takav da, ako me pitaju, savetujem žene da ostanu to što jesu, da ne preteruju ni u čemu. Bora može da se popuni, ali možda ne u potpunosti, ona je tu sa razlogom i treba da postoji. U redu je sa 45 težiti izgledu kao u 40 godine, ali težiti izgledu dvadestodošnjakinje je neralno i mislim da vodi u frustraciju. Tako je i kod mog stila šminkanja. Naglašavam ono što je lepo i pravim male izmene, ali se trudim da u svemu tome ne menjam nečiji lični opis, osim ako se to eksplicitno na traži. Ono što primećujem po društvenim mrežama jeste nedostatak estetskog identiteta kod žena. Sve su iste.

Kakva je, po Vašem mišljenju, žena od stila?

Citiraću mog bivšeg mentora, dizajnera Igora Todorovića, koji kaže da je stil imati stav. To su oni ljudi koji mogu da se obuku jednostavno, da nemaju skupu garderobu na sebi, ali da uvek budu primećeni. Sa druge strane, znamo osobe koje se oblače skupo i brendirano, a opet se utapaju u masu. Čovek treba da radi na svojoj ličnosti, a onda je stil odraz svega toga.

„Ranije sam često lično shvatala izlive emocija, sada to više nije tako. Na meni je da joj kupim mir i da učinim da tog dana zablista u punom sjaju.”

Text by Andrijana Mandić