Modni ratnik
Umetnost je autentična, beskompromisna, provokativna, izazovna, ali i vrlo jednostavna. Kada govorimo o svetu mode, ime koje s umetnošću deli sve ove epitete jeste Igor Ivanović. Bavi se već duži niz godina modelingom i dizajnom. U modnim krugovima važi za velikog profesionalca. Manekenstvom se bavi od svoje sedamnaeste godine. Specifičan je po tome što uspeva da na podjednako dobar način iznese i muške i ženske modele. Najveći profesionalni uspon dogodio mu se kada je imao dvadeset dve godine. Početak saradnje sa modnom dizajnerkom Draganom Ognjenović predstavljao je za njega jednu od prekretnica u svetu modelinga. Veliki je pristalica "basic" stila, minimalizma, elegancije i jednostavnosti. Nedavno je imao priliku i da bude deo modnih revija u Parizu. Pre mesec dana vratio se iz modnog Milana.
Kako je došlo do toga da zakoračite u svet mode?
Moj ulazak u modu dogodio se sasvim spontano. Ni sam nisam znao kako ću to uspeti da iznesem. Moja ličnost se, u većini slučajeva, nije podudarala sa nekim okolnostima spoljnjeg sveta, ali se kroz modu ostvarila. Kako je vreme proticalo, uspeo sam da se izgradim, da postanem profesionalac u svom poslu i izrazim u najboljem mogućem svetlu. Na tom putu, koji u početku nije bio lak, trebalo bi da najviše zahvalim ljudima koji su, pored toga što su me hvalili, znali i da me kritikuju. Mislim da su me ti ljudi ojačali i pomogli mi da budem budem ovo što sam danas. Karijeru modelinga započeo sam s malim angažmanima, ali sam u ovom trenutku u Srbiji jedinstven i autentičan.
Kada ste prvi put prepoznali u sebi autentičnost i na koji način ste uspeli da je kanališete kroz posao?
Kada sam ušao u svet mode, bio sam adolescent i posedovao sam obilje osobina tipičnih za sve ljude u tim godinama. Osećao sam se nesigurno, sputano, bio sam osetljiv na komentare ljudi. Moj izgled oduvek je bio ovakav kakav je sada i nisam sebe ciljano gradio kako bih ostavio utisak u modnom biznisu. U jednom momentu moj izgled su prepoznali i upustio sam se u vode koje su mi do tada bile nepoznate. Uspon u modnoj karijeri desio se negde oko moje dvadeset druge godine. Dosta sam vežbao, učio od drugih, posmatrao i pokušavao da gledam sebe sa realne, objektivne strane. Konstantno sam se pitao da li ja to zaista mogu da uradim, da li svojom građom i konstitucijom mogu da budem ono što se od mene očekuje. Ubrzo sam shvatio da mogu, i tada su krenula moja konstantna nadogradnja i usavršavanje.
Sećate li se Vaše prve modne revije? Kako je izgledala i da li ste imali tremu?
Itekako sam imao tremu i trebalo mi je dosta dugo da je prevaziđem. Okolnosti u kojima živimo već godinama mi nisu išle na ruku, sve je bilo suprotno. Sredina u kojoj vlada malograđanski, ruralni duh sa poprilično površnim, pa i snobovskim gledanjem na stvari, nije mi nimalo olakšala poziciju. Dosta dugo sam svojim izgledom skretao pažnju običnih ljudi, pa su me i gledali na čudan način. U takvoj klimi, koja je vladala na prvoj reviji privatnog tipa, nisam imao dovoljno samopouzdanja. Bio sam zabrinut, pitao sam se šta će ljudi reći, na koji će me način doživeti, da li će steći pogrešan utisak. Očekivao sam nerazumevanje okoline, tresao sam se pred samu reviju. Naravno, kako je vreme prolazilo, radio sam na sebi i gradio samopouzdanje, pa je situacija sada potpuno drugačija. Zauvek će mi ostati u sećanju prva revija na beogradskom Fashion week-u. Imao sam toliku tremu, da sam samo projurio kroz pistu, imajući u glavi jedino ideju kako da što pre odatle izađem.
Kada stičete potpunu sigurnost u sebe?
Proces sticanja sigurnosti u sebe događao se upravo u periodu kada su ljudi počeli da me posmatraju na način na koji nisam želeo. U meni je proradio inat. Hteo sam da svima pokažem ko sam zapravo ja i da im objasnim da bi trebalo da se suoče sa vlastitom ograničenošću. Bilo je to vreme kada me je jedna prijateljica, dizajnerka, zamolila da na reviji ponesem potpuno čudan i provokativan kombinezon, od svemirski providnog materijala. Na toj reviji dao sam sebe maksimalno u prezentovanju tog modela. Ljudi su me gledali na drugačiji način, sa dozom poštovanja, a razlog je, siguran sam, bila ta moja neopisiva hrabrost.
Šta je za Vas stil?
Stil je kada ni iz čega napraviš nešto, kada u sebi poseduješ određene životne vrednosti, način razmišljanja, stil života, koji se, onda, logično, reflektuju i na tvoju spoljašnost i način odevanja. Stil mogu činiti razni modni pravci, ali samo kada se oni iznesu na pravi način, a to ne može svako. Da bi imao stila, čovek mora da ga nosi u sebi. Lično, dosta volim da eksperimentišem. Pristalica sam i basic stila, minimalizma i principa „manje je više‟. No, meni su bitni i detalji, prija mi da uvek ostavim prepoznatljiv utisak na druge. Često to činim i nesvesno, ali volim da posedujem vlastiti, autentičan pečat i da drugima kažem: „To sam ja!‟
Da li Vam smeta kada Vas neko poredi sa poznatim svetskim modelom Andrejom Pejićem?
I smeta mi i ne. Najpre iz razloga što ja nemam oscilacije dečak–devojčica, poput Andreja. Uvek sam ovakav, moj izgled je nepromenljiv, i sa njim, za potrebe modnih revija, vršim manju ili veću transformaciju. Poštujem ga kao umetnika, on je neko ko je na pravi način iskoristio svojih pet minuta. Ipak, stavio je tačku na modeling, posvetio se glumi, a pojavljivao se i u spotu Dejvida Bouvija. Reč je, dakle, o ozbiljnom uspehu, i ja ga podržavam. Najvažnije je da je on sam sa sobom zadovoljan i srećan. Moj put je drugačiji, ali mi je drago što sam jedinstven na ovim prostorima.
Zbog Vaše univerzalne lepote, a i moći transformacije, često Vam se dešava kada nosite muške ili ženske modele, da publika ne može na prvi pogled da odredi ko ste u stvari. Kako to utiče na Vas?
Svestan sam kako me ljudi na ulici, ali i kroz posao, doživljavaju. Ipak, danas me to ne brine mnogo. Na bilo kakve poglede ili komentare ne obraćam pažnju. Takvo breme ne bi mogao svako na svojim leđima da ponese. Često se dešava da ljudi koji su u svojoj okolini neshvaćeni završe tragično. Neko sam ko uvek ima širi pogled na život, za mene ne postoji tabu-tema. Ništa ne može da me iznenadi koliko ljudski bezobrazluk, glupost i nevaspitanje. Ono što želim je da živim život na način na koji ja smatram da treba i da me apsolutno ne zanima ko će šta da kaže. Ljudi bi trebalo da gledaju sebe i da se ne opterećuju toliko tuđim životima. Sloboda u životu je navažnija, a ona se postiže kada vas ne zanima ko će šta da kaže i kada živite onako kako vi želite.
Da li Vam je androgini imidž otvarao vrata ili bio teret na samom početku modne karijere?
Na početku sam od mnogih dizajnera pri upoznavanju doživljavao blago nepoverenje. Bilo je nekih komentara, pogotovo kada pogledaju moj book, ali sam i tada držao do sebe. Shvatio sam da nije bitno šta neko kaže, nego ko to kaže. Ne zanimaju me mišljenja i stavovi baš svih ljudi ili dizajnera, već samo onih sa integritetom, onih koji, shodno mom mišljenju, vrede. U mom slučaju je bilo tako da su upravo kvalitet, autentičnost i profesionalnost prepoznavali pravi ljudi iz sveta mode. Nedavno mi se, dok sam radio u Parizu, desilo da zbog izgleda, na primer, upadnem na muški Fashion week, a završim na ženskoj reviji visoke mode. Nikada ne bih bio to što jesam danas da u osnovi nisam senzibilan, ali sa druge strane, i vrlo uporan da bih se izborio za svoje mesto pod suncem.
Na koji ste način uspeli da za kratko vreme sazrite i budete iznad situacije i okolnosti koje dominiraju u našoj zemlji?
Teške okolnosti nas jačaju. Bio sam prinuđen da ranije sazrim baš zbog toga što živimo u sredini punoj predrasuda. Kada si drugačiji, nesvesno moraš sam da ojačaš kako bi se izborio sa lošim ljudima oko sebe. Veoma je bitno na vreme uočiti da li su oko tebe dobri ili loši ljudi. Trebalo bi da umemo da proniknemo u ljudski mozak i psihu, da shvatimo da nisu svi ljudi dobronamerni. Što pre to uvidimo, znaćemo i kako da se prema njima postavimo.
Comming soon
Brana Kostić
Monika Pavlović
DANAS ME KRITIKE JAČAJU, DOK SU RANIJE USPEVALE DA ME PRODRMAJU I DA U POTPUNOSTI POLJULJAJU MOJE SAMOPOUZDANJE. PRESTAO SAM DA OBRAĆAM PAŽNJU NA BILO ČIJA MIŠLJENJA. UVAŽAVAM KRITIKE SAMO NEKOLICINE LJUDI KOJE IZUZETNO POŠTUJEM I CENIM.
Završavate studije modnog dizajna. Koliko Vam je, pored posla, bitno obrazovanje?
Najpre sam pokušao da studiram Ekonomski fakultet, na nagovor roditelja, konkretno oca. Međutim, nikada mi nisu išli prirodni predmeti poput matematike, pa je ta ideja u startu otpala. Niko iz porodice nije ni znao da ću upisati dizajn. Otišao sam, uradio prijemni ispit, uspeo da upišem fakultet i to na državnom budžetu. U duši sam umetnički orijentisan i bilo je potpuno normalno da to sada i završim. Tačno je da posao modnog dizajnera nije mnogo isplativ i da se više uloži nego što se zaradi. I pored svih saznanja, nisam odlučio da to ne studiram, jer je modni dizajn nešto što volim i u čemu sam se pronašao. Pored mode, zanima me psihologija, ali bojim se da nemam više snage da iznova prolazim kroz učenje i polaganje ispita.
Vaši snovi su se nedavno i ostvarili kada ste dobili priliku da budete deo modne revije u Parizu, gradu svetlosti?
Da. Pamtiću to čitavog života. Bila je to ženska revija visoke mode u Parizu dizajnera On ora tu vu. Dva puta sam izašao, a na sebi sam imao prsluk, pantalone i štikle. U pitanju je bila performans-revija u okviru jednog zanimljivog kabare prostora. Na prvom izlazu sam otvarao reviju, pri čemu se desio debakl ‒ na podzemnoj bini, odakle sam izašao, nešto se zapalilo. Čitava bina je bila specifične konstrukcije i bio sam zaista ponosan na sebe što sam se snašao, prvi put na inostranoj modnoj reviji. Ono što je još važnije jeste da su postojale reakcije. Mnogi su pitali: „Ko je avatar sa revije?”, što je super, jer sam ostavio nekakav utisak. Veoma je bitno da kada ljudi vide nekog modela, upamte njegov lik i da on svojom pojavom ostavi utisak na druge. U svakom slučaju, revija u Parizu mi je veoma značila, a u budućnosti očekujem još novih i boljih. Važno mi je da sam im ostao u sećanju, pa će možda, nakon nekoliko budućih revija, moj plasman i u toj sredini biti još bolji.
Važite za velikog profesionalca. Da li ste oduvek bili takvi ili se Vaš odnos prema radu postepeno gradio?
Postepeno sam sebe gradio u ovom poslu, a sve vreme me je ka tome vukao drugačiji način života. Na mene su uticali i ljudi sa kojima sarađujem, koji su takođe veliki profesionalci u svom poslu. Jedna od njih je svakako i naša modna dizajnerka Dragana Ognjenović, kojoj se iskreno divim na doslednosti, hrabrosti i upornosti da bude to što jeste i da nikada ne odstupa od svojih stavova. Takva je bila na početku, takva je i sada. Svi ljudi koji nju vole i koji kupuju odeću koju je kreirala su ljudi od stila. Imaju integritet i više pripadaju intelektualnim tipovima ljudi. Danas mnogi dizajneri rade na isti način i dosadni su. Retko ko od njih ima izgrađen autentičan modni pečat. Za tako nešto je potrebno dosta rada na sebi, obilje truda, doslednosti i velike doze profesionalizma. Imao sam tu sreću da budem okružen najboljima.
Kao budući dizajner, kakav modni stil biste želeli da kreirate?
Pre svega, voleo bih da dizajniram nešto što bih i sam privatno nosio. To je svakako nešto što bi se poklapalo sa mojim načinom života. Volim basic stil, ali isto tako i neki sportsko-elegantni izgled. Ono što je najznačajnije jesu detalji. Voleo bih da moji budući klijenti budu urbani, sa stilom i personalitijem. Da budu samouvereni i da to što imaju na sebi nose na pravi način. Ne bih mogao da se bavim dizajnom, a da ne posedujem vlastiti pečat. Ne bih želeo da iskačem iz okvira sopstvenog načina života i da povlađujem tuđim ukusima. Voleo bih da moji modeli imaju neki zajednički pečat, da imaju prepoznatljivu liniju, a opet da budu drugačiji.
Šta je, po Vašem mišljenju, ideal lepote? Kakvo je Vaše mišljenje o instant ulepšavanju i površnoj ljudskoj estetici?
Ideal lepote je kada je neko u potpunosti prirodan. Lično nemam ništa protiv estetskih korekcija, ukoliko su u granicama normale i ukoliko postoji vidljiv problem, pri čemu bi korigovanje ili eliminisanje problema usrećilo neku osobu. U današnjem vremenu dosta je toga postalo instant: muzika, hrana, ljudi. Izgubila se neka jednostavnost, unikatnost i prirodnost – čak i u ljudskoj lepoti. Nema više originalnosti, sve se ponavlja, ljudi su sve manje kreativni i žele da liče jedni na druge. Najviše cenim kada je neko originalan i svoj. Volim kada kod ljudi uočim da kombinuju razne stilove, da se ne drže striktno samo jednog. Mislim da ne bi trebalo ništa raditi zbog toga što to radi neko drugi i da ne bi trebalo biti ičija kopija. Ljudi koji to čine nemaju vlastitu ličnost.
Da li privatno volite da eksperimentišete sa šminkom?
Apsolutno. Moj veliki uzor iz tog domena je šminkerka magazine Elle Branislava Kostić. Ona je neko ko ume da, na jedan suptilan i sofisticiran način, ni iz čega stvori nešto. Volim i privatno da se našminkam, u zavisnosti od okolnosti. Naravno, ne volim da šminka bude upadljiva; preferiram prirodni izgled, kao da na licu uopšte i nemam šminku. Moj cilj je da, uz nekoliko sredstava za ulepšavanje, izazovem efekat isticanja lepih crta lica i prikrivanje nedostataka. Mislim da je to i svrha šminkanja.
Važite za nekoga ko je u poslu izuzetno hrabar. Da li je hrabrost Vaša primarna osobina i od koga ste je nasledili?
Imam svest o sopstvenoj hrabrosti. Mada, ranije sam bio izuzetno ranjiv i senzibilan. Da bih opstao u poslu kojim se bavim, morao sam da razvijem tu osobinu i da postanem – hrabar. Našem društvu nedostaje hrabrost u razmišljanju i ponašanju, u želji da budete drugačiji. Živimo u okruženju cenzurisanog mišljenja, ali čak i odsustva ljudske želje da čuju drugačije mišljenje. Nemam problem sa istinom, iako sam doživljavao da i mnogi moji prijatelji ne mogu da se suoče sa mojim iskrenim sugestijama ili kritikama. Hrabrost je biti iskren prema sebi, pa i prema drugima. Kada čovek to u sebi osvesti i savlada, sve drugo dođe na svoje mesto.
Kako se nosite sa kritikama i koliko su one česte u modnom poslu?
Danas me kritike jačaju, dok su ranije uspevale da me prodrmaju i da u potpunosti poljuljaju moje samopouzdanje. Prestao sam da obraćam pažnju na bilo čija mišljenja. Uvažavam kritike samo nekolicine ljudi koje izuzetno poštujem i cenim. Ipak, svima koji su me do sada kritikovali neizmerno sam zahvalan, jer su me izgradili u osobu kakva sam sada. Mene na ispravan način doživljavaju urbani, svestrani ljudi, dok me oni koji imaju ograničeno shvatanje života u 21. veku ni ne interesuju. Na takve se više ni ne ljutim. Razumem ih i žao mi je što im vlastita nemoć ne dopušta da sagledaju širu sliku.
Da li Vam se neshvaćeni, drugačiji ljudi u našem društvu obraćaju za pomoć ili neki konkretan savet?
Da, ali meni to ne prija uvek. Jedno je kada mišljenje iznosite javno, a drugo je kada vam se neko obraća za konkretnu pomoć. Ima tu raznih slučajeva i molbi, pa bi trebalo da ja, neki način, snosim odgovornost za njihovo dalje razmišljanje i delanje. Nikada nisam voleo da preterano pružam niti primam savete, jer svako zna šta je za njega najbolje. Pored toga, svi smo mi različiti i ne bori se svako na isti način sa svojim životnim problemima. Ono što meni daje snagu ili način na koji rešavam problem ne znači da će važiti i za nekog drugog. Svako od nas je individua za sebe i mora sam da pronikne u dubine vlastitog bića i pronađe rešenja problema.
Da li Vas takve osobe doživljavaju kao uzornu figuru? Koliko Vam to imponuje?
Naravno da me doživljavaju, a što je najzanimljivije, to su sve ljudi koji su izuzetno mladi. Većina njih je u adolescentskoj fazi, u kojoj ne mogu da pronađu vlastiti identitet. Mnogi od njih imaju problem unutar porodice. Kada mi traže savet, uglavnom im kažem da sve što žele da urade čine postepeno, korak po korak. Postupnost je značajna, čak i u slučaju kada saopštavaju roditeljima svoju istinu, neke dalje planove i ideje. Ja sam imao sreću da mi je otac vrlo fleksibilan, da me podržava i štiti u svemu što radim. Ipak, veliki emotivni i duhovni oslonac, s obzirom na to da sam dete razvedenih roditelja, imam u baki. Ona me je uvek podržavala u tome što radim, pružala utočište i mudar savet kada mi je on zaista i bio potreban.
Na koji način Vas u svetu modelinga doživljavaju žene? Da li Vas smatraju konkurencijom?
Od pre nekoliko godina, pa evo sve do danas, češće se dešava da me žene gledaju kao konkurenciju, kao nekog ko im „krade” posao. Ne znam zbog čega je to tako. Polazim od toga da čovek koji dobro radi svoj posao nema razloga da bude sujetan i da se plaši da će mu neko drugi ugroziti poziciju. Ženama sam uglavnom u poslu ili uzor ili smetnja ‒ nema sredine. Moj životni put je drugačiji od puteva većine manekena u Srbiji, pa mi je čak bilo i teže da se dokažem. Utoliko ne vidim razlog za ljubomoru i malicioznost. Moram da priznam da sam u početku bio prilično šokiran načinima na koje su me žene doživljavale. Neke od njih su čak išle u ekstremni bezobrazluk i otvoreno postavljale pitanje o mestu i postojanju mog polnog organa. Sve to je zaista neprijatno i strašno. Kada bi svako, kao što bi trebalo, gledao sebe i radio na razvoju vlastite ličnosti, tada bi na druge ljude manje obraćao pažnju i drugi bi mu ljudi, kakvi god da jesu, mnogo manje smetali.
Kakav je Igor Ivanović u prijateljstvu i ljubavi?
Mislim da sam vrlo jednostavna, normalna i prizemna osoba, bez velikih oscilacija u odnosu prema drugim ljudima. Ne gledam ljude kroz novac i status, već prvenstveno prema tome da li je neko dobar kao čovek. Bitni su mi ljudskost, kultura, maniri, ponašanje i svestranost. To je nešto što mi je podjednako značajno i u prijateljstvu i u ljubavi. Ne može da me privuče osoba samo na osnovu fizičkog izgleda, iako ne kažem da on nije važan pri formiranju prvog utiska. Ukoliko ta osoba nije inteligentna, ako je puna predrasuda i kompleksa, džaba sva ta spoljašnost jer ‒ ona je površna. Sa druge strane, ima dosta ljudi koji nisu mnogo „lepi”, ali su duhovno bogati i pametni, pa su ti sadržaji u stanju čoveka i da privuku. Svako je lep na svoj način i najvažnija je ta hemija koja postoji ili ne postoji između dvoje ljudi.
Ključna stvar na Vašem razvojnom putu je…
Najvažnija od svega je sloboda da budete to što jeste. Mene su moji roditelji vaspitali u takvom duhu i to je veoma važno. Treba pustiti dete da bude ono što jeste i na tom putu razvoja mu pružati apsolutnu podršku. Ukoliko neko pokuša da ga menja, da mu nešto zabrani, može dosta da pogreši. Ovo je vreme interneta i društvenih mreža. Deca su informisana pre vremena i velika je šansa da na kraju nikoga i ne slušaju, već da sve što hoće rade po svom. Zabrane svakako nisu dobre. U želji da nekog zaštitimo od nečega, možda baš dovedemo do suprotnog efekta, do toga da dete uđe u nešto što nismo želeli. Vaspitanje iz porodice je, smatram, dvadeset odsto našeg puta. Ostalih osamdeset odsto čini samoizgrađivanje svakog od nas ponaosob. Neophodno je postaviti ciljeve, granice dokle možemo da idemo, staviti sve strategije i plan na papir. Sve su to koraci koje svako od nas mora da napravi sam. Taj deo života niko neće uraditi umesto nas, niti treba. Iako živimo u donekle primitivnom društvu, dete ne mora da se vaspitava na način odomaćen na Balkanu. Može da bude kosmopolita, širokog pogleda na svet.
by Andrijana Mandić