Najveći izazov je biti svoj
Koliko je u ovakvoj vrsti umetnosti racionalni, pragmatični aspekt gledanja na strukovni poziv, koji ste stekli tokom studija, u skladu sa fotografskim poslom, koji je neretko vođen intuicijom i emocijama?
Dugo sam mislila da profesija za koju sam se školovala na fakultetu nije nešto čime bih želela da se bavim, ali ubrzo sam shvatila da mi je i te kako značajna, upravo zbog balansa koji mi pruža između racionalnog, poslovnog i organizacionog dela posla i onog drugog, umetničkog, vođenog primarnim emocijama i instinktom. Ravnoteža između ta dva aspekta ispostavila se kao dobitna kombinacija.
Koliko je u Vašem poslu bitan istraživački duh i na koji način se on kod Vas razvijao?
Fotografsko zanimanje specifično je po tome što zahteva veliku izloženost, kao i prisutnost u datom momentu. Okruženi ste različitim ljudima, morate da budete u kompleksnom stanju uma, intuitivni, kreativni, da umete da prodrete u psihologiju ljudi i da na širem planu shvatite date okolnosti. Zanimljivo je to da privatno nisam takva. Volim da budem okružena malim brojem ljudi, ne volim da se previše eksponiram, više mi leži da budem neko sa strane. Pored toga, morala sam da se upustim u nešto o čemu sam, zaista, makar teoretski, malo znala, pa sam bila prinuđena da se oslanjam na prirodni instinkt i „unutrašnji glas” kroz sam proces rada. Vreme je, naravno, učinilo svoje, pa sam se u navedenim segmentima dosta opustila. Iako se ponekad jave kočnice, uspevam da ih sa lakoćom prevladam. U tome su mi pomogle neke ličnosti koje ću kasnije imati čast i privilegiju da upoznam i koje će mi pružiti šansu da se upustim u nešto potpuno novo i drugačije.
Životne okolnosti su Vas tako spojile sa našom eminentnom modnom dizajnerkom Draganom Ognjenović, koja će obeležiti prekretnicu u Vašem daljem usavršavanju i radu. Kako je došlo do ove saradnje?
Draganu Ognjenović sam upoznala preko Branislave Kostić, nekadasnje beauty urednice magazina Elle, koja već duži niz godina radi kao šminkerka na Draganinim revijama, a sa kojom sam prethodno ostvarila saradnju u pomenutom modnom magazinu. Od tada traje naša kolaboracija, na obostrano veliko zadovoljstvo. Mogu slobodno da kažem da je rad sa Draganom u svakom smislu specifičan i od velike važnosti. O modnoj fotografiji nisam puno znala, ali me je iznenadila Draganina neverovatna intuicija, poverenje i želja da mi pruži šansu da radim za nju.
Kako su izgledali počeci u radu sa poznatom modnom dizajnerkom? Na koji način je uticala na Vašu kreativnost i dalji poslovni angažman?
Saradnja sa Draganom Ognjenović od samog početka je za mene bila izazovna, uzbudljiva, ostavljajući mi prostora da istražujem i iznova učim. Naš prvi zajednički rad bio je neverovatno iskustvo, koje je bez sumnje obeležilo moj profesionalni tok. Trebalo je da fotografišemo novu kolekciju ispred Draganine radnje, ali je zbog iznenadne kiše snimanje pomereno u studio, što me je zateklo jer do tada nisam imala iskustva iz domena studijskog fotografisanja. Za nepunih sat vremena trebalo je da naučim nešto što do tada nisam iskusila. Međutim, Draganina opuštenost i ogromno poverenje u moj talenat definitivno su mi dali vetar u leđa. Celokupan katalog koji se koristio u okviru prezentovanja nove kolekcije bio je objavljen sa mojim prvim slikama iz studija, na šta sam veoma ponosna. Na moje iznenađenje, iz takvog „probnog” rada proizašle su fantastične fotografije, koje su bile daleko od tehničkog savršenstva, ali iskustvo je bilo nadahnjujuće i iznova ga svima prepričavam.
Nakon toga slede i modne revije. Kako izgleda raditi kao fotograf na revijama modne dizajnerke Dragane Ognjenović?
Modne revije su mi posebna inspiracija za rad, podjednako uzbudljive kada fotografišem samu scenu i kada se ušunjam u bekstejdž kako bih zabeležila momente koji se dešavaju u vihoru žurbe, uzbuđenja i svega onoga što sa sobom nosi veliki modni događaj. Slično je fotografisanju na venčanjima, jer se slika na dokumentarni način. Tu sam sa modelima, pratim njihovo kretanje, ali i čitav haos oko pripreme, presvlačenja, šminkanja. Celokupna energija je prelepa. Naročito su mi inspirativne scene iz bekstejdža kada se stvari peglaju, ušivaju, prekrojavaju, uklapaju sa nekim drugim komadima i čitav taj kreativni haos je divan.
Fotografisanje venčanja je nešto čime se u poslednje vreme intenzivno bavite. Koliko je izazovno i zahtevno da na takvim ceremonijama uhvatite svaki momenat i emociju, a da istovremeno budete neupadljivi?
Venčanja su specifičan fenomen, ne samo u Srbiji, već u celom svetu, u raznovrsnim kulturama i kod različitih naroda. Ono što mene oduševljava jeste da je to jedini događaj koji može na radostan način da poveže dve porodice, njihove prijatelje i rodbinu, a sve sa ciljem da se proslavi ljubav dvoje ljudi. Takva količina pozitivne energije i izraženih emocija velika su inspiracija za svakog fotografa. U tim prilikama se kroz rad potpuno isključim iz svakodnevne realnosti i trudim se da osetim energiju mladenaca, način na koji razmišljaju, šta žele. Trudim se da uhvatim pravi momenat i neke segmente sa dešavanja kojih možda ni sami nisu svesni. Pratim ih svuda, ali ne želim da remetim njihov tok, ne tražim da se nameštaju ili da specijalno poziraju. Kako dan odmiče i svi se opuštaju, tako i mladenci postepeno zaboravljaju na moje prisustvo i tada nastaju najinspirativnije i najprirodnije fotografije. Osećam se kao da sam u nekom filmu, gde od mene zavisi na koji način će celokupan događaj biti ovekovečen i da li će biti prenet na pravi način.
Šta je to što fotografije nekih mladenaca učini efektnijim od fotografija drugih (stajling, lokacija, opuštenost, rekviziti, scenografija…)?
Kada pažljivo pogledate neku fotografiju i ona u vama izazove posebne emocije, nečim vam privuče pažnju, uživate u njoj, tada znate da je ona efektna i možda bolja od drugih.Tehnička strana nije toliko bitna koliko dati trenutak, zabeležen sa posebnom emocijom onih koji su ispred foto-objektiva. Na osećanja najviše i reagujem tokom čitavog dešavanja, sve ostalo je samo plus u celoj priči.
Koliko je u ovom poslu bitno da imate prirodnu nadarenost da proniknete u psihologiju ljudi, u cilju beleženja što lepših i prirodnijih momenta?
Jedan poznati britanski fotograf rekao je da je fotografisanje venčanja za njega poput stanja meditacije. U potpunosti se slažem sa njim, jer je za tako nešto potrebno da se potpuno isključite i budete prisutni u svakom trenutku tog svečanog dešavanja. Veliki mi je izazov da za kratko vreme najpre upoznam ljude koje ću taj dan da fotografišem, da osetim način njihovog razmišljanja, senzibilitet, način na koji izražavaju emocije. Na primer, ne žele svi da se poljube ispred foto-aparata niti to od njih zahtevam, jer se ljubav i razmena nežnosti mogu iskazivati i na druge načine. Ponekad je sasvim dovoljan određeni položaj tela, način na koji se gledaju, zagrljaj…
A na koji način ih opuštate kako bi fotografije bile što bolje?
Postoji više načina. Jedan od njih je da ih svojim ponašanjem animiram, nasmejem, kako bi i oni uzvratili istom merom, iskrenom emocijom. Često ih oraspoložim šalom na svoj račun ili jednostavno razgovorom. Upravo to je taj bitan deo istraživanja vlastite intuicije u ovakvoj vrsti posla. Naravno, ukoliko postoji i spontana, dobra energija između mene i mladenaca, onda je to pun pogodak.
Vaš rad specifičan je po tome što se služite isključivo prirodnim osvetljenjem. Da li sama činjenica da radite pod dnevnim svetlom, bez tehničkih pomagala, znači da je u Vašem slučaju talenat ključan za osmišljavanje dobre fotografije?
Sa jedne strane, tu je taj praktični deo posla. Kada radim, volim da sam što manje opterećena suvišnim tehničkim predmetima, koji mogu biti teret, naročito kada je slikanje venčanja u pitanju. Što sam manje „natrpana” raznoraznim rekvizitima, više sam koncentrisana na sam proces kreativnog rada i njegov kvalitet. Venčanja su beleženje datog trenutka i, po mom mišljenju, neizvodljivo je da u tome budem efikasna a da pri tom gubim vreme na nameštanje odgovarajućeg svetla. Neophodna je pokretljivost, brzina i spontanost. Sa druge strane, mnogo je lakše kroz ovakav posao studirati efekat dnevnog svetla, učiti kako se ono ponaša u određenom delu dana i kako se može najbolje iskoristiti u datim situacijama. Vremenom sam prihvatila efekat prirodnog svetla tokom celog dana, iako sam na početku bila fascinirana isključivo izlaskom ili zalaskom sunca. Naučila sam da koristim oštro svetlo, te teške senke, na neki laskav način. Takođe, ukoliko je emocija na nekoj fotografiji efektna, tada i mali nedostatak vezan za osvetljenje u potpunosti pada u drugi plan.
Kako biste generalno opisali svoj stil u fotografiji?
Još uvek tragam za vlastitim stilom, ali ono što jako volim kod svojih fotografija jeste ta vanvremenska crta. Kada ih neko pogleda posle pet ili deset godina, važno je da one kod njega pokrenu istu onu emociju kao i prvi put, da ga vrate na neki trenutak iz prošlosti. Tada znam da sam na pravom putu i pod tim podrazumevam, pre svega, fotografije venčanja. Ipak, još uvek istražujem, isprobavam, pokušavam i ne mogu da kažem da sam u potpunosti definisala vlastiti stil.
Kako da u moru drugih fotografa i ogromne konkurencije koja na tom polju vlada ostanete autentični i svoji, a opet prilagodljivi?
Često se vratim na tu autentičnost. Od početka verujem da je svaki fotograf jedinstven. Dešava se da neke fotografije liče jedna na drugu, ali to je tako samo na prvi pogled, jer kroz fotografije mi prenosimo i deo naše jedinstvene i neponovljive realnosti, a svi se međusobno razlikujemo, neponovljivi smo kao individue. Veoma je bitno osluškivati sebe, uvek se iznova preispitivati zašto smo nešto uradili, zbog čega volimo svoj posao, na koji način nam on pričinjava zadovoljstvo. U mom slučaju – zbog čega volim da držim foto-aparat u rukama, zašto želim da se iznova edukujem iz te oblasti, šta je to što me motiviše... U odgovorima na ova pitanja pronaći ćemo ono što je autentično u nama samima. Sve to sa sobom nosi i naše jedinstveno iskustvo, koje nas vremenom oblikuje u autentične ličnosti.
Imate li uzore? Gde nalazite inspiraciju za svoj rad?
Moja najveća inspiracija zavisi od samog trenutka u kome se nalazim. Nekada su to ljudi ili priroda, a ponekad i određeni predmeti, koji mi u datim okolnostima privuku pažnju. Volim da posmatram svetlo, kako se senke pojavljuju, volim da zamišljam kako bi neka situacija izgledala baš u tom svetlu koje trenutno vidim.
Na koju fotografiju ste najviše ponosni?
Teško je odgovoriti na to pitanje, jer u mom slučaju sa svakog venčanja postoji nekoliko fotografija koje su mi favoriti, pa mi je teško da izdvojim omiljenu. Ipak, prva fotografija koja mi je pala na pamet, nevezano za venčanja, jeste zalazak sunca u Morinju. To je jedno predivno mesto u Crnoj Gori koje obožavam i uvek su mi prizori pri zalasku sunca inspirativni za slikanje. Fotografija je nastala telefonom, ali to ne umanjuje njenu lepotu i savršenost datog trenutka.
Šta po Vašem mišljenju karakteriše jednog dobrog fotografa? Koje su to karakterne osobine koje fotograf mora da poseduje?
Na prvom mestu strpljenje, ali ne u smislu predugog čekanja, već da fotograf u sebi poseduje mir koji mu je potreban u datom trenutku. To je posebno važno kod dokumentarnog fotografisanja – da se njegova ličnost stopi sa scenom u kojoj se nalazi i da se prepusti tim doživljajima, kako bi u nekom trenutku osetio i uočio poseban kadar. U radu sa ljudima, napraviti dobar portret možda je jedna od najtežih veština koje fotograf treba da savlada. Preko puta vas je osoba, koju želite da predstavite na najautentičniji način. To je samo po sebi veliki izazov za svakoga ko se time profesionalno bavi, pogotovo ako tu osobu ne poznajete. Uvek želim da vidim dublje i saznam ko je ta osoba, koji je to pogled u kameru koji beleži njenu suštinu. Zato je u tom smislu portret jako intiman, pa samim tim i vrlo težak.
Volite li da putujete i koje zemlje su Vam najinspirativnije za slikanje?
Obožavam da putujem i da s vremena na vreme promenim okruženje. Volim da upoznajem nove ljude i neke drugačije predele, da doživim promenu koja me iznova inspiriše. Umem da spojim lepo i korisno, pa se neretko odvažim na dalji put kako bih fotografisala neko venčanje. Tada me put navede u neko malo špansko selo ili prosto budem deo neke potpuno drugačije kulturološke ceremonije i običaja. Na taj način vidim i doživim kako se proslavlja ovaj bitan životni događaj, kako se ljudi ponašaju i druže. Lepo je istraživati kroz ovakav vid posla.
Obožavam da putujem i da s vremena na vreme promenim okruženje. Volim da upoznajem nove ljude i neke drugačije predele, da doživim promenu koja me iznova inspiriše.
Možete li da izdvojite najzanimljiviju ličnost koja se našla ispred Vašeg foto-aparata i kakvo je iskustvo bilo raditi sa njom?
Meni su moji mladenci uvek posebne i omiljene ličnosti ispred foto-aparata. Rad sa njima uvek je iznova posebna priča. Na prvom mestu, te ljude najčešće ne poznajem, a fotografišem jedan od najlepših dana u njihovom životu. Za mene je to velika privilegija. Vi ulazite u njihove domove, zavirujete u njihove životne priče, od kojih je svaka posebna, a na vama je da dokumentujete jedan vrlo bitan dan njihovog života.
Šta znači biti fotogeničan? Od čega to zavisi i ko je tome više sklon?
Puno je takvih priča, postoji li uopšte fotogeničnost ili ne. Šta znači biti fotogeničan? Činjenica je da su neki ljudi prosto rođeni za kameru i foto-aparat i u kakvom god izdanju da ih slikate oni ispadnu odlično. Ipak, na osnovu dosadašnjeg iskustva, mogu da zaključim da je fotogeničnost samo vaša spremnost da se ne opirete fotografu. Da budete prirodni, da budete to što jeste. Da se prepustite, slušate smernice, verujete onome ko vas slika i da prosto budete u trenutku. Bitno je da ste slobodni da budete to što jeste. Pogrešno je pokušavati da glumite nešto što niste i da pravite replike nekih drugih fotografija, jer se na kraju sve to vidi. Svako voli da ima lepu fotografiju.
Text by Andrijana Mandić