Motiv za pisanje mi je na prvom mestu ljubav, ali i tragedija ljudskih života, koji su morali na silu da budu ugašeni.
“Misija svakog od nas jeste da radimo za dobrobit drugih, bez isticanja vlastitog ega. Tada znamo da smo na pravom putu i da život ima dublji smisao “, mudro mi je rekla tog toplog prepodneva spremajući se za intervju, koji smo zakazali dok je nedavno boravila u Tokiju, u Japanu. Šta je motivisalo jednu znatiželjnu japanku da u mladosti kroči na tlo Balkana, kako bi kroz ratne priče običnih ljudi pronašla inspiraciju za svoje prve stihove? Kajoko Jamasaki, pre dolaska u Beograd, uopšte nije naslućivala da će postati pesnik. Ona je danas višestruko nagrađivana književnica, profesorka japanologije i prevodilac. Njene pesme su jednostavne, a opet prepune života. Vraćaju nas u vreme bezbrižnog detinjstva, u lepotu svakodnevice. Njeni najraniji dani bili su ispunjeni slobodom, bezbrižnošću i skromnošću. Odrastajući u gradu Šizuoka, u centralnom delu Japana, gde su se ljudi uglavnom bavili poljoprivredom znala je da će joj život krenuti drugačijim putem. Za to je bio zaslužan i njen istraživački duh i konstantna potreba za novim, uzbudljivim pričama, koje je pretočila u nadahnjujuće pesničke forme.
“Šizuoka je miran grad. Oko naše kuće svuda su bili vočnjaci i polje zelenog čaja. Tada se živelo skromno i veselo. Komšije su bile starosedeoci, mi jedini došljaci. Naš otac, profesor farmakologije, mnogo je voleo umetnost i književnost. Imali smo gramofon što je bila tada prava retkost. Često smo preslušavali zajedno sa drugaricama. Moja omiljena ploča je bila Labudovo jezero. Rasla sam uz muziku i bajku, a tu je i uticaj dedinog pronalazačkog duha. Deda je patentirao neobičnu peč za podgrejavanje školskog obroka.”
U takvom okruženju i njen duh se razvijao na poseban način. Bio je nemiran, znatiželjan i hrabar. On ju je nakon studija književnosti u Japanu, doveo u našu zemlju. “Motiv za pisanje mi je na prvom mestu bila ljubav, ali i tragedija ljudskih života koji su morali na silu da budu ugašeni. Osetila sam ljudsku potrebu da razgovaram sa ljudima koji su preživeli strahote rata krajem prošlog veka u raznim krajevima, među kojima je Sarajevo. Njihove životne priče su polako ulazilie u moje stihove. Poezija mora da potiče iz dubine našeg unutrašnjeg bića. Opasno je, čini mi se, da se poezija bavi kolektivnim temama. Susreti sa ljudima i njihove individualne sudbine za mene su bili glavni pokretač”, rekla je tiho i dodala, “pisanje poezije je specifično: treba izraziti koncizno, suptilno kako bi zvučala kao šapat da budi kod čitaoca istinske emocije.”
Nasuprot tom mističnom, duhovnom svetu, danas smo svedoci njegovog suprotstavljanja od strane veštačke inteligencije. Kajoko je nepoverljiva prema njoj, posebno u vezi sa književnošću ili umetnošću jer kako i sama kaže stil pisanja ili autentičnost se ne gradi na mehanički način. “Ivo Andrić je već govorio o važnosti sopstvenog stila. Svoj stil nataje životnim iskustvom. Susretanjem sa ljudima, novim predelima sveta, delima drugih pisaca. Stil nije skup tuđih veština ili podataka. Vezan je za naš um i srce. Bojim se da se udaljavamo od suštine prirode našeg bića. Japanci su uvek težili da žive u skladu sa prirodom. Ljudska priroda je, čini se, da se čuva naša zajednica, uzajamnošću. Međutim, ubrzan razvoj tehnologije ne vodi u dobrom smeru, jer nas čini usamljenim ili samoživim. Visoka tehnologija lako može da nam kida i briše živi ljudski odnos. ”
Mir i skromnost, dve su reči kojima bi najbolje opisala detinjstvo. Kreativnost i sloboda, koja se podsticala kod dece, mnogo više je vrednovana nego danas. “Kreativnost ima smisao kada da ona pomogne drugima. Kreativnost je često nevidljiva, jer se odnosi na osećenje, naš duh. Kada je neko usamljen ili tužan, uspeva da prebrodi svoju životnu fazu posmatranjem nečijeg umetničkog dela ili čitanjem poezije, kreativnosti dobija svoj pravi smisao. Njena misija je tada na najvišem stepenu. Kreativnost znači ispuniti život radošću, lepotom i plemenitošću, i deliti ga sa drugima. Ona je nada.”
Smisao nagrađivanja, samopotvrde i priznanja od okoline imaju,prema njenom mišljenju dobru, lekovitu ulogu za umetnika dok je živ. “Upravo to daje podstrek da idete dalje, da ste na dobrom putu i da bolje stvarate. Sve to pruža ogromnu radost umetniku. Ali, delo mora da živi posle našeg života.”
“Ukoliko neko ko je usamljen ili tužan uspeva da prebrodi svoju životnu fazu posmatranjem nečijeg umetničkog dela ili čitanjem poezije, misija kreativnosti je tada na najvišem stepenu.”
Idete li često u Japan?
Tokom jedne godine mesec dana boravim u Tokiju: sastanci sa izdavačima, pesnički susreti, predavanja…Najlepši su trenuci kada idem u rodnu Šizuoku da se vidim sa majkom i bratom. Daleki je put, potpuno druga kultura. Jeste naporno. Ali velika je sreća imati dve zemlje kojima pripadam.
Naši ljudi smatraju da je japansko društvo veoma dobro organizovano. Pored toga, čini nam se da ima razvijena svest za kolektiv.
“Može se tako reći. Ali uprkos nesređenosti koja se primećuje u Srbiji, ima dobrih domaćina, srdačnih, duhovitih ljudi koji vole da se druže. To je ponekad i sasvim dovoljan razlog da čovek bude sretan”.
„Dragana Ognjenović je bila prva koja je kreirala modni stil, kome je i danas verna, poslavši nam svima kratku i jasnu poruku -da je život radost, a uz to ide otmenost, plemenitost.”