Hrabrost je biti svoj
„Dok ne budemo videli na vodećim pozicijama ljude, nezavisno od pola, koji razumeju i poseduju empatiju, u ovom poslu, kao ni u bilo kom drugom, neće biti ravnopravnih šansi za žene.”
„Na mene je najviše uticala baka, od koje sam naučila i najbitnije životne lekcije. Da mi jezik ne bude brži od pameti, kao i da ne mogu da imam sve odmah i sada. Za sve postoji pravi trenutak i vreme, samo je potrebno da budemo spremni.”
Ipak ste svoju humanu crtu ličnosti ispoljili na drugačiji način, a da to nije u nesuđenim medicinskim okvirima. Vodite nevladinu organizaciju „Zajedno”, a posvećeni ste i zbrinjavanju napuštenih životinja.
Kroz nevladinu organizaciju pokušavamo da pružimo šansu mladima koji nisu iz sveta glume da izraze svoju autentičnu priču. Iako je zbog aktuelne korone naš tempo malo sporiji, od ideje svakako nismo odustali. Ljubav prema životinjama, sa druge strane, kod mene je oduvek bila izražena. U školi mi je biologija bila omiljeni predmet. Inače sam neko ko ako na ulici ugleda napuštenu životinju, psa lutalicu, ne može da se smiri dok ne reši problem njegovog udomljavanja.
Da li je i koliko u Vašem slučaju porodični background, tačnije to što Vam je majka jedna od naših najboljih glumica, bilo otežavajuća okolnost u izgradnji vlastitog glumačkog identiteta?
Ne mogu da kažem da mi je to bilo otežavajuće, jer svoj posao ne doživljavam na takav način. Svako je individua za sebe i nikada nisam imala potrebu da se dodatno i posebno dokazujem. Prosto sam do sada samo ispunjavala zadatke, birala projekte u kojima ću da radim, koji mi se sviđaju i u njima uživala. Do sada mi je bilo veoma bitno da uvek radim nešto što će me učiti da budem bolja u svom poslu. Imidž nije nešto o čemu razmišljam. Ne želim da trošim vreme na to. U svojoj kući sam oduvek imala konkretan primer kakva bi trebalo da budem, ne samo u poslu već i u životu. Od mame, a naročito od bake, naučila sam da budem maksimalno posvećena i predana svom poslu. To je onda kod mene jedna sasvim organska karakterna crta, nešto što mi je u genetskom kodu. Baka mi je oduvek govorila da ne smem da idem linijom manjeg otpora, kao i da mi jezik ne bude brži od pameti. Od nje sam naučila moralne vrednosti, a od majke samu etiku rada. Danas se to dosta izgubilo, ali uprkos tome i dalje se trudim da živim na način na koji sam naučena. Da se kao kolege držimo zajedno i da se pomažemo, da to bude jedan dobar timski rad.
„Mislim da svaki umetnik mora u sebi da nosi neki višak, neku iskru, kako bi stvarao. Da bude povezan sa nekim drugim svetovima.”
Neko ste ko je, pored putovanja, pasionirani zaljubljenik u knjige. U moru današnjeg tehnološkog sveta, retkost je čuti da neko i dalje voli da utone u svet knjiga i da to traje danima.
Tako je. Ljubav prema knjigama prenela mi je moja baka. Roditelji su uglavnom voleli da mi pred spavanje puste crtane filmove, a ona se tome protivila i volela je da me uspava uz neku lepu priču. Tako sam se ja vrlo rano, već sa četiri godine, upoznala sa svetom Harija Potera. Naravno, tu je i „Mali Princ”. Knjige su odlične za decu, jer ih uvlače u svet u kojem se nikada ne osećaju usamljeno. Danas je moj književni ukus raznolik. Obožavam fikciju, pa mi je jedan od omiljenih pisaca Kazuo Išiguro. Volim da čitam Viktora Igoa, kao i Bajrona. Dok sam boravila u Londonu, čitala sam Šekspira. Posebnо su mi u književnosti interesantni Skandinavci, jer u njihovoj literaturi možete jasno da vidite kako ta uzdržanost i hladnoća postaju potpuno razotkriveni zavirivanjem u njihov dom i unutrašnji svet, koji je ništa manje disfunkcionalan i kompleksniji od drugih, samo što oni to vešto zamaskiraju u javnosti. Takve su knjige poznatog švedskog pisca Johana Augusta Strindberga, iz kojih redovno učim zašto je bitno da čovek podeli problem sa drugima, umesto da ga potiskuje u sebe. Od domaćih pisaca, obožavam poeziju Tina Ujevića.
„Svakog dana naučim nešto novo ili doživim neki susret koji me promeni, i sva sreća da je tako.”
Koliko je teško mladom glumcu da stvara identitet i da ostane autentičan?
Mislim da svaki umetnik mora u sebi da nosi neki višak, neku iskru, kako bi stvarao. Da bude povezan sa nekim drugim svetovima. Ne mislim da je identitet nešto što se stvara, imidž se eventualno kreira i kontroliše, ali to nije ono sto mene zanima. Svi smo mi na neki način autentični, ali društvo, koliko god new age i individualno orijentisano, u suštini od školovanja pa kroz ostatak života teži da nas sve stavi u isti kalup i da nas ocenjuje istim parametrima. Posle puberteta, kada sam stekla malo više samopouzdanja i vere u svoj sud i mišljenje, skinula sam te okove.
„Više imam životne i kreativne uzore nego glumačke. Sve što uradimo potiče iz naše misli i svesti, i to nije rezervisano samo za glumce.”
„Stil oblačenja mi je uvek bio važan, jer ga povezujem i sa stilom života i trenutnim interesovanjima.”
„Obično volim prostore koji imaju neku istoriju, prošlost koja se vidi i oseti. Volim visoke tavanice, svetle boje, teške zavese i dosta biljaka. I što manje stakla i mermera, a što više knjiga.”
Text by Andrijana Mandić